Philosophy Quotes
Qui veritatem elegit, pacem amisit, sed se ipsum servavit
Onaj koji je izabrao istinu, izgubio je mir, ali je sačuvao sebe samog.
117.
Prošlost nije sudbina, ali je najbolji prediktor dok se ne pojavi dovoljno snažan kontraprimer. Kapacitet za promenu postoji — ali postoji i kapacitet da ostaneš isti. Istorija obično pokaže koji je jači.
Ilhan Kokor
101.
Empatija nije moralna kategorija — ona je estetski refleks.
Moral koji nazivamo univerzalnim najčešće je vizuelno selektivan i pristrasan.
Pra-moral je instinkt, sirov i neprerađen.
Naša saosećanja ne prate princip, već proporciju.
Zato ćemo plakati nad jednim licem, a ostati hladni pred hiljadom brojeva.
Etika počinje tek tamo gde estetika prestane da nas vodi.
Ilhan Kokor
20.
Kada se istina stalno objašnjava, ona se razvodnjava.
Realizam se proglašava pesimizmom jer ne amortizuje bol.
Ono što se preskoči kroz supresiju, kasnije se vraća kroz represiju — ne kao sećanje, već kao simptom.
Ilhan Kokor
75.
Mislilac ne propada kad nema šta da kaže. Propada kad kaže ono što više ne misli.
Ilhan Kokor
63.
Potiskivanje je trenutak kada shvatiš da bi iskrenost imala posledice koje trenutno ne možeš da priuštiš. Kada se emocije dugo drže pod kontrolom one ne nestaju- prelaze u rigor mortis, stanje u kojem više ne bole ali više ni ne žive. I tada ne postojiš kao biće - samo traješ u vremenu.
Ilhan Kokor
3.
Čovek najčešće ne živi u laži jer je glup,
nego jer mu istina traži previše.
Ne zato što je ne zna,
nego zato što bi je platio sobom:
poslom, ugledom, mestom među drugima,
celim životom kakav je naučio da glumi.
Svet će ti uvek ponuditi opstanak u zamenu za poricanje —
ali cena tog dogovora je život koji nikada nećeš živeti.
Ljubav počinje tek tamo
gde čovek prestane da se smanjuje
da bi ostao prihvaćen.
Gde može da zagrli sopstvenu samoću i svoje biće
bez izgovora, bez maske i bez potrebe da se umanji.
Jer ljubav ne traži da se izdrži,
već da se ne poriče život.
Ilhan Kokor
77.
Trauma ne uči čoveka da veruje sporije,
već da očekuje udar i tamo gde ga nema.
Tako nastaje podozrivost koja se naziva iskustvom,
i strah koji se pogrešno zove mudrost.
Ilhan Kokor
1.
Sve što se ne propituje ne vodi život — već upravlja njime.
Tada čovek ne bira, već izvršava.
Život koji se ne propituje ne razvija se — on se programira,
a program nikada ne bira sopstveni smer.
Ilhan Kokor
40.
Kada čoveku koji je od svesti o sopstvenom postojanju hoda oslanjajući se na štap predložite da pokuša da hoda sam, on to doživljava kao napad na sopstvenu stabilnost, jer nikada nije proverio da li može bez štapa. Ne zato što je samostalnost opasna, već zato što je zavisnost postala njegov jedini poznati oblik prividne ravnoteže - nalik krhkom mostu preko provalije, koji se čini čvrstim samo zato što ga nikada nije potresao vetar.
Ilhan Kokor
62.
Najmoćniji ljudi nisu oni koji pokazuju snagu - već oni koji pokazuju slabost i čine je tvojom odgovornošću. Sažaljenje je najtiša forma kontrole: kada te neko ubedi da si ti kriv za njegov bol, prestaneš da budeš osoba - postaješ spasilac. I onda živiš zarobljen u tuđoj nesreći, ne zato što voliš, već zato što si naučen da tvoja granica znači tvoju okrutnost.
Ilhan Kokor
36.
Ako su svi odgovorni za sebe,
zašto se krivica tako lako deli drugima?
Ilhan Kokor
Kavez i let
Zamislite selo u kojem svi hodaju bosi i veruju da su cipele štetne. Kada neko obuje cipele, krene da hoda udobnije i brže i oseti olakšanje, oni ga proglase bolesnim. Ali problem nije u cipelama, već u tome što oni nikada nisu iskusili niti videli drugačiji način hodanja. Drugim rečima, ako se neko rodi i odrasta u ograničenim uslovima (kavezu), onda slobodu i prirodno stanje (letenje) doživljava kao nešto izvitopereno, opasno ili bolesno.“
Ilhan Kokor
88.
Čovek je jedina životinja koja mora ugovorom da se podseti da nije samo životinja. Ali je takođe i jedina koja to može - jedina koja može da prekrši vlastitu prirodu i da je transcendira kroz dogovor. Taj ugovor nije samo ograničenje, već i emancipacija: kada se dogovorimo oko pravila, zapravo sami sebe oslobađamo od dikature čistog instinkta i postajemo autori vlastitog života, a ne samo njegovi statisti.
Ilhan Kokor
38.
Ko ne obrađuje svoj um, liči na polje koje daje korov umesto ploda. I što se manje o njemu brine, to se više čudi što ništa ne niče.
Ilhan Kokor
32.
Čovek često krivi oluju za haos u sebi, zaboravljajući da vetar nema moć nad kućom čiji su prozori čvrsto zatvoreni. Problem nije u snazi stihije već u našem pristanku da je pustimo unutra. Oluja ne ruši kuću — ona samo testira prozore koje si sam ostavio odškrinute.
Ilhan Kokor
31.
Um nikada ne zaboravlja ono što ga je naučilo da se čuva. Otrov koji unese izdaja nikada se u potpunosti ne razgradi.
Ilhan Kokor
71.
Najopasnija kontrola je ona
u kojoj čovek sam čuva kavez. Nisu svi zarobljeni, neki su se samo navikli.
Ilhan Kokor
44.
Sloboda je najuspešnija iluzija poretka: ubeđenje da su tvoje misli tvoje, dok su pažljivo oblikovane da nikada ne izađu iz dozvoljenog i poželjnog. Iluzija slobode ne opstaje zato što ti je dozvoljeno da misliš, već zato što si naučen šta da želiš da misliš.
Ilhan Kokor
Rastu se osmehuje samo istina
Nije teret biti ono što jesi; teret je glumiti da nisi.
Gde počinje prikrivanje, tu
prijateljstvo prestaje.
Oni koji te vole ne traže da odložis delove sebe kao prtjag, već ih nose sa tobom.
Ko ne podnosi tvoju istinu ne stoji uz
tebe - on stoji na putu tvom rastu.
Ilhan Kokor
45.
Od čoveka se traži proporcionalnost u reakciji, iako amplituda njegovog odgovora često nije odgovor na trenutni događaj, već na sve ono što mu je prethodilo. Stimulus pokreće reakciju, ali ne određuje njenu jačinu.
Jedna čaša vode prelije se tek kad je puna. Poslednja kap nije uzrok poplave- ona je samo okidač.
Isto važi za reakcije.
Ilhan Kokor
39.
Čovek koji, vođen taštinom, više ulaže u to kako ga drugi vide nego u to kakav jeste, vremenom počinje da oseća prazninu — ontološki vakuum koji mu nagoveštava da nešto duboko u njemu nije u redu. Spolja ništa ne odaje utisak da se u njemu vodi tiha bitka, čije je poprište u samom korenu njegovog bivstvovanja. U toj borbi, on je istovremeno i okupator i okupirana zemlja, jer je hranio tuđe ideje, tuđe ideale i tuđe vizije, nauštrb sopstvene ispunjenosti. Bilo mu je važnije kako ga drugi doživljavaju, nego kako se on zapravo oseća. I zato: Ko ne vlada sobom — biće pod vlašću drugih
Ilhan Kokor
0.
Nije svako nerazumevanje nesporazum.
Ilhan Kokor
58.
Ako uspeš da ljudsku svest pretvoriš u oružje protiv samog čoveka — pobedio si bez borbe. Jer čovek koji stalno strepi od suda
nikada ne postaje slobodan —
samo zauvek kriv. Kada počne da se plaši sopstvenih misli,
sud mu više nije potreban.
Ilhan Kokor
7.
Najdublji poraz čoveka nije sukob sa nametnutim vrednostima,
već odsustvo unutrašnjeg otpora prema njima.
Čovek koji bez otpora prihvata ono što mu je dato ne živi — on se prilagođava.
Sloboda ne počinje u sukobu sa tradicijom,
već u odbijanju da joj se pokorava bez razumevanja.
Tradicija može imati vrednost, ali samo onda
kada prestane da bude nasledstvo i postane odluka.
Ilhan Kokor
38.
Politika i religija se ne održavaju na istini,
već na istoj laži:
da neko drugi zna bolje
šta je dobro za tvoj život.
Ilhan Kokor
Ressentiment kao moral
Onaj ko te lišava jezika kojim razumeš sebe,
uvek će te optužiti za haos koji je sam proizveo.
Jer kada želja ostane prazna, a moć nema pokriće,
istina se proglašava patologijom.
U takvom poretku, svest je devijacija,
a granica — moralni prestup protiv tuđe slabosti.
Prazninu su godinama anestetizovali porocima,
ali ono što nisu mogli da promene pretvorili su u ogorčenu moralizaciju.
Jer ressentiment ne leči ranu —
on je samo način da se ne prizna sopstvena nemoć pred tuđom jasnoćom.
Ilhan Kokor
50.
Većina ljudi ne krije svoje greške.Krije činjenicu da je svesno izabrala mediokriteti zatim ga godinama branila kao sudbinu, okolnost ili „realnost“.Istina je opasna jer razotkriva da poraz često nije bio nametnut —već prihvaćen.Poraz je podnošljiv.Ono što je nepodnošljivojeste priznanje da je bio izbor.Ljudi ne žive u laži jer nemaju izlaz.Žive u njoj jer bi izlaz značio da su godinama birali da ostanu unutra –i to priznanje je teže od svake patnje koju laž donosi.
Ilhan Kokor
Nasleđe pre slobode
Biti nešto što nikada nisi birao i biti prinuđen da se sa tim boriš
jedna je od najdubljih životnih nepravdi.
To je teret koji te lišava bliskosti, izbora i slobode pre nego što ih upoznaš.
Tradiciju, veroispovest ili ideologiju možeš svesno preispitati i promeniti.
Ali strah, hladnoću i beg od bliskosti nisi birao —
to ti je nakalemljeno.
Porodice, odnosi i sistemi koji ne znaju da nose emocije proizvode ljude bez kapaciteta da ih obrade.
Ali onog trenutka kada se hladnoća počne zvati karakterom,a bekstvo slobodom, prestaje nepravda i počinje odgovornost.Bez svesti i obrade, sudbina ne nastaje iz izbora,već iz onoga što je u čoveka usađeno pre njegove slobode i onoga što on bira da učini sa tim.
Ilhan Kokor
Požuda
Ljudima nisu privlačne stvari koje su im lako dostupne.
Što je predmet želje nedostupniji, to mu se pripisuje veća vrednost.
Ali kada ga konačno dobiju,
ta vrednost se urušava pod pritiskom teleološke praznine
i pretvara u dosadu.
Požuda je začarani krug bez centra:
želja jača dok je uskraćena,
a umire onog trenutka kada je ostvarena.
Zato se većina ljudi ne razočara u voljenu osobu,
u novac, u moć, u telo ili u uspeh —
već u saznanje da cilj jeste postojao,
ali nije imao svrhu izvan samog jurenja.
Nije problem u tome što nisi dobio ono što si želeo,
već u tome što ništa nije bilo predviđeno da dođe posle toga —
da popuni ontološki manjak
koji si sam iskopao
i nazvao ga željom.
Vrednost nije inherentna objektu, nego rastojanju od njega.
Ilhan Kokor
Štit od samoće
Ako vas drže zajedno rane, trauma, strah i navika — niste povezani, već zarobljeni u sopstvenoj projekciji.
Ljubav ne nastaje iz potrebe da se neko popuni, već iz snage da se ne moraš spasavati kroz drugog. Dok god ti je potreban neko da te zakloni, ne voliš- već koristiš. To nije ljubav, već dogovor slabosti. Onaj ko ti služi kao lek, pre ili kasnije postaje otrov.
Ljubav počinje tek onda kada možeš podneti sopstvenu samoću, a ipak — bez potrebe i straha — svesno izabrati drugog.
Ilhan Kokor
30.
Ne fasciniraju me ljudi,
već njihova sposobnost da podnesu sebe. Sopstvo je najteži teret — zato ga tako često prebacujemo drugima.
Ilhan Kokor
Gde zaista počinje smisao
Ljudi očajnički traže smisao u kućama, nasledstvima, porodicama i tradicijama, kao da će ih materija i tuđi životi spasiti od sopstvene praznine. Ali sve što poseduješ i sve u šta se zaklinješ preživeće te samo kao teret nekome ko to nikada nije ni želeo.
Za mene se smisao javio onda kada sam rekao istinu uprkos posledicama; od tog trenutka gledam svet drugačijim očima i znam kako izgleda sloboda koja ne zavisi ni od koga. Ali svako mora sam da iskuje svoj smisao — i on nikako ne sme biti materijalan, investicion, ni zasnovan na onome što će vreme pojesti. Ako smisao ne dođe iz tvoje sopstvene srži, živećeš prazan, i sopstveni život nikada nećeš moći nazvati svojim.
Smisao počinje tek kada čovek ukloni sve spoljašnje laži — religiju, porodične mitove i očekivanja — i ostane sam sa istinom koju se usudi da vidi. Jer sloboda sa lažima je isto kao zatočeništvo. Ideja univerzalnog smisla života nije samo greška; to je način da čovek pobegne od sebe. Smisao postoji samo u onome što si sebi priznao kada si odbacio sve što su ti drugi servirali kao ‘životni put.
Ilhan Kokor
23.
Zlu nije potreban saveznik, dovoljno mu je nečinjenje onih koji znaju šta je ispravno.Zlo ne raste zato što je snažno već zato što se dobri ljudi povlače.
Ilhan Kokor
Hladnoća nije snaga
nego strah koji je otvrdnuo
Postoje bića koja ne žive u sebi, već u sopstvenom kvaru — toliko istrulela iznutra da istinu doživljavaju kao pretnju, a laž kao jedinu stvarnost koju mogu da podnesu. Toliko dugo su potiskivali osećanje i identitet da su prestali da budu osoba i pretvorili se u mehanizam, jer su ubedili sebe da je osećanje slabost a ranjivost poraz — i tako zarđali u sopstvenim uverenjima, sve dok nisu potpuno izgubili sposobnost da osete sebe — ne shvatajući da hladnoća nije snaga nego strah koji je otvrdnuo. Maska je sve što je ostalo — trag nestanka — jer istina razotkriva da unutra nema nikoga; samo prazno mesto na kojem je nekad trebalo da bude čovek.
Ilhan Kokor
93.
Kada se većina (preovlađujući deo društva) složi da je nešto ružno,to postaje norma .Ljudi su skloni da reaguju negativno na odstupanja od norme i često doživljavaju različitost kao “pretnju zajedničkom ukusu”. Većina svojim konsenzusom nameće šta je lepo, a šta ružno i pojedinac se često povinuje da ne bi bio isključen. Takav konformizam ubija autentičnost i pretvara ukus u diktat većine. U želji da pripada, čovek često pristane da izgubi sebe.
Ilhan Kokor
7.
AI je ogledalo-objektivan je samo onome ko je spreman da podnese posledice istine;ostalima pokazuje ono što mogu da podnesu.
Ilhan Kokor
223.
Pažljivo birajte svoj cilj,jer jednom kada ga ostvarite-ostajete bez njega.Cilj nam daje pravac,smisao,polet i pokretačku energiju.Njegovo ostvarenje donosi efemernu,kratkotrajnu radost,ali oduzima osećaj svrhe koji nas je nosio.Naučimo da biramo ciljeve koji rastu zajedno sa nama,koji nisu samo tačka na horizontu,već procesi koji nas menjaju.
Ilhan Kokor
O prividu
razumevanja
Kada prvi put sretnete nekoga,znate sve o njemu.Pri sledećim susretima sami sebe zaslepljujete sopstvenom mudrošću. Što više mislimo da razumemo ljude, to više postajemo zarobljeni u sopstvenim konceptima, umesto da ih stvarno upoznajemo. Upoznati drugoga znači osloboditi ga od sopstvenih predstava i skinuti veo naših projekcija.
Ilhan Kokor
Jezik bola
Bol je nastarija hermeneutika tela-njegov jezik kojim prevodi istinu u meso.Svaka naša reakcija na bol nosi presupoziciju da postoji granica koju ne smemo preći:ruka na užarenoj ringli,srce u otrovnoj vezi,um u sopstvenoj zabludi.Bol nas upozorava ali i razara;on je istovremeno čuvar života i svedok naše krhkosti.U tom paradoksu -da nas ono što nas lomi istovremeno i čuva-leži najdublja psihološka istina o čoveku.
Ilhan Kokor
Iluzija i istina
Neki ljudi umiru u dodiru sa istinom, drugi se u njoj rađaju.
Snaga duha meri se količinom istine koju ne moraš da ulepšavaš. Neki je gutaju, drugi se dave u njoj, treći je presole lažima da bi je svarili.
Duša ne puca od bola, već od istine koju ne može da izdrži. A svet… svet bira iluzije jer istina nema milosti. Svako od nas mora da izabere koliko istine može da podnese.
Ilhan Kokor
27.
Pravi učenjak je pročitao hiljade knjiga i još uvek sumnja;fundamentalisti su pročitali jednu knjigu i misle da poseduju istinu.
Ilhan Kokor
11.
Čak i kada pružimo najautentičniji deo
sebe,ne možemo upravljati načinom na
koji nas drugi percipiraju,jer njihov doživljaj nas oblikuje kroz sopstvenu
noemu.
Čovek ne doživljava svet kakav jeste,već onakav kakav ga oblikuje negov um, a mi postojimo samo u granicama tih unutrašnjih svetova
Ilhan Kokor
15.
Deca u ranom detinjstvu su poput karbon papira, upijaju obrasce ponašanja, vrednosti i emocije roditelja,oblikujući svoju ličnost kroz identifikaciju koja postaje temelj njihove psihološke strukture i hipostaza njihove buduće suštine. Roditeljski uticaj se javlja kao primordijalni logos,usađujućiu decu seme koje nosi snažan arhitepski kod njihove egzistencije. Diskrepanca između onoga što su mogli postati i onoga sto jesu često odjekuje u izreci: ‚Od lošeg semena ne rodi dobar plod.
Huserlova filozofija o noemi pokazuje da iskustva oblikuju značenje koje dete dodeljuje svetu. Ako dete ne vidi empatiju kod svojih roditelja,može biti uskraćeno za sposobnost da istu tu emociju prenese na druge,što može ostaviti trajne posledice na njegov psihološki razvoj. Kao sto Tezejev brod nikada nije potpuno isti,tako i identitet deteta kroz proces odrastanja nije statičan,već se razvija,menja i transformiše u skladu sa iskustvima i značenjima koja mu se usađuju.
Ilhan Kokor
„Nekada je porodica bila
okvir našeg postojanja,
danas je prostor slobode u
kojem biramo ko ćemo biti”
Karl Marks je porodicu video kao civilizacijski prevaziđenu tvorevinu,ja sa druge strane smatram da je to društveni aparat koji je, kroz istoriju, služio očuvanju kolektivnih normi i ekonomskih interesa, često potiskujući individualnu slobodu. Ljubav prema porodici ne podrazumeva pasivno prihvatanje svih njenih vrednosti, već sposobnost da postavimo jasne granice između emocionalnih veza i društvenih pritisaka. Porodica više nije neizbežna obaveza, već prostor u kojem se bira vlastita autonomija, čak i kada to podrazumeva distanciranje od njenog uticaja i kontrole. Prava sloboda ne leži u vernosti prošlim obavezama, već u sposobnosti da prepoznamo svoj put, slobodni od onih normi koje nas ne definišu, i da živimo život koji je u skladu sa našim unutrašnjim vrednostima.
Ilhan Kokor
„Zakon odmazde ili ataraksija”.
Lex talionis kaže:oko za oko,ali psihologija osvete kaže:um za um-jer dok kažnjavaš neprijatelja,njegov zakon postaje tvoj.Neki ljudi ne raumeju kaznu-ne zato što su iznad nje,već zato što im nikada ništa nije značilo dovoljno da bi mogli nešto da izgube.Osveta ne pogađa one koji već žive u duhovnoj bedi;njihov najveći gubitak je svakako njihova nesposobnost da osete stvarnu bol a njihovo siromaštvo je u tome što nemaju ništa što bi vredelo sačuvati.Ona nije samo čin,već emocionalna zavisnost,osvetnici postaju robovi svojih strasti.Dok pokušavaš da ih raniš,rizikuješ da izgubiš ono što ih je od tebe oduvek razlikovalo.Prava snaga leži u ataraksiji-unutrašnjem miru koji dolazi s odbacivanjem potrebe za osvetom.
Ilhan Kokor
228.
Dogmatska religija uvek pronalazi način da se infiltrira u najdublje slojeve drustva,sejući seme mržnje dok istovremeno poziva na ljubav i jedinstvo. Ovo dvostruko lice religijskog autoriteta često se koristi kao alat moćnih kako bi oblikovali verovanja i stavove masa, prilagodjavajući ih svojim interesima.
Panteizam,s druge strane, predstavija filozofski pogled prema kojem je Bog isto što i priroda, a Bog kao transcendentalni entitet ne interveniše u sakodnevni ljudski život.U ovom pogledu, Bog nije biće koje manipuliše svetom,već je imanentan, prisutan u svemu što nas okružuje.
Biblijska predanja, kao i tekstovi iz drugih religijskih tradicija, kroz istoriju su se menjali,često prilagodjeni interesima moćnika.Kroz vekove, religijski tekstovi su oblikovani prema političkim i društvenim potrebama,često kako bi opravdali vladavinu i autoritet.To potvrdjuju i slučajevi poput sudjenja Galileju, gde je naučna istina bila potisnuta dogmama crkve.
„Eppur si muove“, Galilejeva poznata izjava,podseća nas na nepromenijivost prirodnih zakona uprkos ljudskim pokušajima da ih obuzdaju ili iskrive.
Zaključno,filozofija,poput panteizma, poziva nas da preispitamo naše stavove o svetu i Bogu, ne kroz dogmatske okvire, vec kroz prizmu racionalnog razmisijanja i istine koja je iznad ljudskih konstrukcija. Panteizam nas podseća da je Bog prisutan u prirodi, ne u autoritarnim strukturama koje je stvorio čovek. Na taj način,oslobadjanje od dogmi znači otvaranje uma i srca prema univerzainoj istini koja nas sve povezuje.
Ilhan Kokor
17.
Lako je u odsustvu materijalnog razmišljati o efemernosti života,ali teško je u takvom odsustvu ne misliti o njemu.Siromaštvo je plodno tlo za egzistencijalnu filozofiju.
Ilhan Kokor
111.
Zenit spoznaje leži u suočavanju sa sobom-nesvesnost je anatema,ali njen prividni mir često zavodi um.
Ilhan Kokor
„tuga kao osporeno pravo”.
Čovek,u potrazi za internim ekvilibrijumom,često škartira sopstvenu tugu kao da je neispravan deo bića,podozriv prema sopstvenim osećanjima koja ne podležu logici.Ipak,plodonosno razumevanje sopstvene psihe počinje tek kada čovek shvati da tuga ne mora biti opravdana-ona jednostavno jeste,kao i radost,kao i postojanje samo.
Ilhan Kokor
100.
Deda Mraz i karma (barem onako kako je Zapad konzumira) u suštini su isti obrazac verovenja, samo prilagođen različitim fazama
života.
U oba slučaja, odgovornost za sopstveni ishod
premešta se van sebe: neka spoljašnja sila će proceniti, zapamtiti i na kraju vratiti ono što „zaslužujemo" — pod uslovom da smo
bili dobri.
Razlika?
Deda Mraz je osmišljen da bude prevaziđen.
Karma ostaje trajni filter
koji pasivizuje ili racionalizuje tuđu patnju.
Ilhan Kokor
47.
Znanje ne bira obličje; čak i u banalnosti, mudrost nalazi svoje utočište
Ilhan Kokor
48.
Vera je inherentna struktura čovekovog duha — ona leči, pokreće, uzdiže i osvešćuje. Religija, pak, predstavlja društveni aparat koji demonstrira moć, oblikovan da upravlja i kontroliše. Bog nije tvorac čoveka, već njegova tvorevina — emanacija ljudske svesti, nastala iz duboke potrebe za smislom, jer beznađe, kao ontološki vakuum, može biti zastrašujuće.
Bog, kao projekcija čovekove psihičke dinamike, nije supstitucija istinskog smisla, već iluzija koja pokušava da popuni prazninu postojanja. Bog je priroda — i sve što se dešava determinisano je zakonima prirode.
Priroda nema rituale. Nije joj potrebno da bude obožavana, slavljena, niti traži pokornost i servilnost, jer u svojoj savršenosti ne poseduje potrebe — one su svojstvene ljudima, a ne božanstvima.
Ilhan Kokor