Philosophy Quotes
Philosophy lives in the pause between certainty and curiosity
Zlu nije potreban saveznik, dovoljno mu je nečinjenje onih koji znaju šta je ispravno.Zlo ne raste zato što je snažno već zato što se dobri ljudi povlače.
Ilhan Kokor
23.
Nije teret biti ono što jesi; teret je glumiti da nisi.
Gde počinje prikrivanje, tu
prijateljstvo prestaje.
Oni koji te vole ne traže da odložis delove sebe kao prtjag, već ih nose sa tobom.
Ko ne podnosi tvoju istinu ne stoji uz
tebe - on stoji na putu tvom rastu.
Ilhan Kokor
rastu se osmehuje samo istina
Postoje bića koja ne žive u sebi, već u sopstvenom kvaru — toliko istrulela iznutra da istinu doživljavaju kao pretnju, a laž kao jedinu stvarnost koju mogu da podnesu. Toliko dugo su potiskivali osećanje i identitet da su prestali da budu osoba i pretvorili se u mehanizam, jer su ubedili sebe da je osećanje slabost a ranjivost poraz — i tako zarđali u sopstvenim uverenjima, sve dok nisu potpuno izgubili sposobnost da osete sebe — ne shvatajući da hladnoća nije snaga nego strah koji je otvrdnuo. Maska je sve što je ostalo — trag nestanka — jer istina razotkriva da unutra nema nikoga; samo prazno mesto na kojem je nekad trebalo da bude čovek.
Ilhan Kokor
hladnoća nije snaga
nego strah koji je otvrdnuo
Kavez i let
Zamislite selo u kojem svi hodaju bosi i veruju da su cipele štetne. Kada neko obuje cipele, krene da hoda udobnije i brže i oseti olakšanje, oni ga proglase bolesnim. Ali problem nije u cipelama, već u tome što oni nikada nisu iskusili niti videli drugačiji način hodanja. Drugim rečima, ako se neko rodi i odrasta u ograničenim uslovima (kavezu), onda slobodu i prirodno stanje (letenje) doživljava kao nešto izvitopereno, opasno ili bolesno.“
Ilhan Kokor
93.
Kada se većina (preovlađujući deo društva) složi da je nešto ružno,to postaje norma .Ljudi su skloni da reaguju negativno na odstupanja od norme i često doživljavaju različitost kao “pretnju zajedničkom ukusu”. Većina svojim konsenzusom nameće šta je lepo, a šta ružno i pojedinac se često povinuje da ne bi bio isključen. Takav konformizam ubija autentičnost i pretvara ukus u diktat većine. U želji da pripada, čovek često pristane da izgubi sebe.
Ilhan Kokor
AI je ogledalo-objektivan je samo onome ko je spreman da podnese posledice istine;ostalima pokazuje ono što mogu da podnesu.
Ilhan Kokor
7.
stereotip i empirija
Intersubjektivni stereotipi su jedna od gorih vrsta stereotipa-jer ne postoje samo u glavi pojedinca,već se formiraju,potvrđuju i održavaju kroz međusobne odnose među ljudima.Oni postaju deo zajedničkog javnog mnjenja gde pojedinac često oseća pritisak da ih usvoji iako možda lično ne veruje u njih.Upravo zbog te kolektivne težine,intersubjektivni stereotipi imaju veću moć da oblikuju ponašanje i društvenu klimu od individualnih predrasuda.Primer-stereotip o iskustvu:
Često se veruje da „stariji doktor nužno mora biti bolji jer ima više iskustva". Ali iskustvo ne znači nužno i kvalitet - neko može godinama ponavljati lošu praksu i ostati jednako nekompetentan. Ipak,društvo taj stereotip održava, pa mladi stručnjaci automatski bivaju potcenjeni, a stariji precenjeni
- ne zbog realne sposobnosti,već
zbog
kolektivne predstave.
Ilhan Kokor
223.
Pažljivo birajte svoj cilj,jer jednom kada ga ostvarite-ostajete bez njega.Cilj nam daje pravac,smisao,polet i pokretačku energiju.Njegovo ostvarenje donosi efemernu,kratkotrajnu radost,ali oduzima osećaj svrhe koji nas je nosio.Naučimo da biramo ciljeve koji rastu zajedno sa nama,koji nisu samo tačka na horizontu,već procesi koji nas menjaju.
Ilhan Kokor
O prividu
razumevanja
Kada prvi put sretnete nekoga,znate sve o njemu.Pri sledećim susretima sami sebe zaslepljujete sopstvenom mudrošću. Što više mislimo da razumemo ljude, to više postajemo zarobljeni u sopstvenim konceptima, umesto da ih stvarno upoznajemo. Upoznati drugoga znači osloboditi ga od sopstvenih predstava i skinuti veo naših projekcija.
Ilhan Kokor
Jezik bola
Bol je nastarija hermeneutika tela-njegov jezik kojim prevodi istinu u meso.Svaka naša reakcija na bol nosi presupoziciju da postoji granica koju ne smemo preći:ruka na užarenoj ringli,srce u otrovnoj vezi,um u sopstvenoj zabludi.Bol nas upozorava ali i razara;on je istovremeno čuvar života i svedok naše krhkosti.U tom paradoksu -da nas ono što nas lomi istovremeno i čuva-leži najdublja psihološka istina o čoveku.
Ilhan Kokor
Iluzija i istina
Neki ljudi umiru u dodiru sa istinom,drugi se u njoj rađaju.
Snaga duha meri se količinom istine koju ne moraš da ulepšavaš.Neki je gutaju,drugi se dave u njoj,treći je presole lažima da bi je svarili.
Duša ne puca od bola,već od istine koju ne može da izdrži.A svet…svet bira iluzije jer istina nema milosti.Svako od nas mora da izabere koliko istine može da podnese.
Ilhan Kokor
Consensus dat essentiam
(sporazum daje suštinu)
Kad kažem: ‘Meni 100 evra nije mnogo’ – to je subjektivno.
Kad se svi složimo da komad papira vredi 100 evra – to je intersubjektivno.
Ali objektivno gledano, to je i dalje samo papir.
Vrednost nije u materiji, već u našem dogovoru da joj damo značenje.
Bez tog dogovora – novac postaje bezvredan, moral postaje prazna reč, a Bog tišina.“
Jer i moral, i etika, i religija, i pravo, i nacija – nisu utemeljeni u objektivnom svetu.
To su izmišljeni sistemi, kolektivne priče u koje smo odlučili da verujemo.
One žive samo dok postoji zajednički pristanak.
Intersubjektivnost nije slabost – to je najjača iluzija koju čovečanstvo poznaje.
Živimo u 2025. godini jer smo prihvatili hronologiju gregorijanskog kalendara i hronologiju zasnovanu na proceni jednog monaha – Dionisija Malog – koji je, prema istraživanjima, grešio u računici za nekoliko godina jer je postavio Isusovo rođenje nakon smrti cara Iroda iako se,po istorijskim izvorima,ono dogodilo dok je Irod bio živ.Mi smo se svi složili da je ovo 2025 godina,objektivno nije.
U tom istom trenutku:
• jevrejski svet je u 5785. godini,(prema Tori stvaranje sveta 3761.godine pre nove ere)
• muslimanski kalendar kaže da je 1446. godina (Počinje od Hidžre – preseljenja proroka Muhameda iz Meke u Medinu 622.godine nove ere)
• kineski kalendar računa 4722. godinu ( dolazak legendarnog Žutog cara (Huangdi) na vlast 2698.pne)
Vreme postoji fizički – ali kalendar je naš izum.
Ruke koje mere dane, meseci koji počinju od dogovorenih tačaka, godine koje brojimo od nečije smrti ili rođenja – to nisu zakoni prirode, to je umetnost dogovora.
Mi ne živimo u objektivnoj realnosti.
Mi živimo u svetu značenja koje smo stvorili da bismo mu dali red.
A kad se dogovor slomi – sa njim nestaje i svet koji smo smatrali stvarnim.
— Ilhan Kokor
27.
Pravi učenjak je pročitao hiljade knjiga i još uvek sumnja;fundamentalisti su pročitali jednu knjigu i misle da poseduju istinu.
Ilhan Kokor
11.
Čak i kada pružimo najautentičniji deo
sebe,ne možemo upravljati načinom na
koji nas drugi percipiraju,jer njihov doživljaj nas oblikuje kroz sopstvenu
noemu.
Čovek ne doživljava svet kakav jeste,već onakav kakav ga oblikuje negov um, a mi postojimo samo u granicama tih unutrašnjih svetova
Ilhan Kokor
15.
Deca u ranom detinjstvu su poput karbon papira, upijaju obrasce ponašanja, vrednosti i emocije roditelja,oblikujući svoju ličnost kroz identifikaciju koja postaje temelj njihove psihološke strukture i hipostaza njihove buduće suštine. Roditeljski uticaj se javlja kao primordijalni logos,usađujućiu decu seme koje nosi snažan arhitepski kod njihove egzistencije. Diskrepanca između onoga što su mogli postati i onoga sto jesu često odjekuje u izreci: ‚Od lošeg semena ne rodi dobar plod.
Huserlova filozofija o noemi pokazuje da iskustva oblikuju značenje koje dete dodeljuje svetu. Ako dete ne vidi empatiju kod svojih roditelja,može biti uskraćeno za sposobnost da istu tu emociju prenese na druge,što može ostaviti trajne posledice na njegov psihološki razvoj. Kao sto Tezejev brod nikada nije potpuno isti,tako i identitet deteta kroz proces odrastanja nije statičan,već se razvija,menja i transformiše u skladu sa iskustvima i značenjima koja mu se usađuju.
Ilhan Kokor
„Nekada je porodica bila
okvir našeg postojanja,
danas je prostor slobode u
kojem biramo ko ćemo biti”
Karl Marks je porodicu video kao civilizacijski prevaziđenu tvorevinu,ja sa druge strane smatram da je to društveni aparat koji je, kroz istoriju, služio očuvanju kolektivnih normi i ekonomskih interesa, često potiskujući individualnu slobodu. Ljubav prema porodici ne podrazumeva pasivno prihvatanje svih njenih vrednosti, već sposobnost da postavimo jasne granice između emocionalnih veza i društvenih pritisaka. Porodica više nije neizbežna obaveza, već prostor u kojem se bira vlastita autonomija, čak i kada to podrazumeva distanciranje od njenog uticaja i kontrole. Prava sloboda ne leži u vernosti prošlim obavezama, već u sposobnosti da prepoznamo svoj put, slobodni od onih normi koje nas ne definišu, i da živimo život koji je u skladu sa našim unutrašnjim vrednostima.
Ilhan Kokor
„Zakon odmazde ili ataraksija”.
Lex talionis kaže:oko za oko,ali psihologija osvete kaže:um za um-jer dok kažnjavaš neprijatelja,njegov zakon postaje tvoj.Neki ljudi ne raumeju kaznu-ne zato što su iznad nje,već zato što im nikada ništa nije značilo dovoljno da bi mogli nešto da izgube.Osveta ne pogađa one koji već žive u duhovnoj bedi;njihov najveći gubitak je svakako njihova nesposobnost da osete stvarnu bol a njihovo siromaštvo je u tome što nemaju ništa što bi vredelo sačuvati.Ona nije samo čin,već emocionalna zavisnost,osvetnici postaju robovi svojih strasti.Dok pokušavaš da ih raniš,rizikuješ da izgubiš ono što ih je od tebe oduvek razlikovalo.Prava snaga leži u ataraksiji-unutrašnjem miru koji dolazi s odbacivanjem potrebe za osvetom.
Ilhan Kokor
228.
Dogmatska religija uvek pronalazi način da se infiltrira u najdublje slojeve drustva,sejući seme mržnje dok istovremeno poziva na ljubav i jedinstvo. Ovo dvostruko lice religijskog autoriteta često se koristi kao alat moćnih kako bi oblikovali verovanja i stavove masa, prilagodjavajući ih svojim interesima.
Panteizam,s druge strane, predstavija filozofski pogled prema kojem je Bog isto što i priroda, a Bog kao transcendentalni entitet ne interveniše u sakodnevni ljudski život.U ovom pogledu, Bog nije biće koje manipuliše svetom,već je imanentan, prisutan u svemu što nas okružuje.
Biblijska predanja, kao i tekstovi iz drugih religijskih tradicija, kroz istoriju su se menjali,često prilagodjeni interesima moćnika.Kroz vekove, religijski tekstovi su oblikovani prema političkim i društvenim potrebama,često kako bi opravdali vladavinu i autoritet.To potvrdjuju i slučajevi poput sudjenja Galileju, gde je naučna istina bila potisnuta dogmama crkve.
„Eppur si muove“, Galilejeva poznata izjava,podseća nas na nepromenijivost prirodnih zakona uprkos ljudskim pokušajima da ih obuzdaju ili iskrive.
Zaključno,filozofija,poput panteizma, poziva nas da preispitamo naše stavove o svetu i Bogu, ne kroz dogmatske okvire, vec kroz prizmu racionalnog razmisijanja i istine koja je iznad ljudskih konstrukcija. Panteizam nas podseća da je Bog prisutan u prirodi, ne u autoritarnim strukturama koje je stvorio čovek. Na taj način,oslobadjanje od dogmi znači otvaranje uma i srca prema univerzainoj istini koja nas sve povezuje.
Ilhan Kokor
17.
111.
Lako je u odsustvu materijalnog razmišljati o efemernosti života,ali teško je u takvom odsustvu ne misliti o njemu.Siromaštvo je plodno tlo za egzistencijalnu filozofiju.
Ilhan Kokor
Zenit spoznaje leži u suočavanju sa sobom-nesvesnost je anatema,ali njen prividni mir često zavodi um.
Ilhan Kokor
„tuga kao osporeno pravo”.
Čovek,u potrazi za internim ekvilibrijumom,često škartira sopstvenu tugu kao da je neispravan deo bića,podozriv prema sopstvenim osećanjima koja ne podležu logici.Ipak,plodonosno razumevanje sopstvene psihe počinje tek kada čovek shvati da tuga ne mora biti opravdana-ona jednostavno jeste,kao i radost,kao i postojanje samo.
Ilhan Kokor
47.
Znanje ne bira obličje; čak i u banalnosti, mudrost nalazi svoje utočište
Ilhan Kokor
48 .
Vera je inherentna struktura čovekovog duha — ona leči, pokreće, uzdiže i osvešćuje. Religija, pak, predstavlja društveni aparat koji demonstrira moć, oblikovan da upravlja i kontroliše. Bog nije tvorac čoveka, već njegova tvorevina — emanacija ljudske svesti, nastala iz duboke potrebe za smislom, jer beznađe, kao ontološki vakuum, može biti zastrašujuće.
Bog, kao projekcija čovekove psihičke dinamike, nije supstitucija istinskog smisla, već iluzija koja pokušava da popuni prazninu postojanja. Bog je priroda — i sve što se dešava determinisano je zakonima prirode.
Priroda nema rituale. Nije joj potrebno da bude obožavana, slavljena, niti traži pokornost i servilnost, jer u svojoj savršenosti ne poseduje potrebe — one su svojstvene ljudima, a ne božanstvima.
Ilhan Kokor