Prevara je jedna od onih tema o kojima svi imaju mišljenje pre nego što počnu da razmišljaju. Moralna osuda stigne brže od razumevanja, a razumevanje se često meša sa opravdanjem. Ali (moja omiljena reč) razumeti kako nešto funkcioniše nije isto što i reći da je u redu. Hirurg koji razume kako nastaje rana ne odobrava povredu.

U poslednjih godinu dana razvila se gotovo paranoična opsesija prepoznavanjem AI pisanja. Ljudi su počeli da traže tragove. Em dash. Previše uredne rečenice. Konstrukcije poput „to nije ovo, već ono“. Pasusi koji deluju „previše organizovano“. Reči koje zvuče „previše akademski“. Kao da je internet razvio neku vrstu digitalne grafologije.

Postoji jedna stara i nikad sasvim rešena rasprava u srcu moralne filozofije. Na jednoj strani stoje oni koji veruju da se vrednost nekog čina meri isključivo njegovim posledicama, da moral nije ništa drugo do računica ishoda. Na drugoj strani stoje oni koji tvrde da postoje stvari koje se ne smeju činiti, ma kakve koristi od njih proistekle, ma koliko se savršenom logikom opravdavale. Ova napetost nije akademska kurioziteta.

Postoji jedna vrsta znanja koja se predstavlja kao neutralna, kao da samo beleži stvarnost onakvu kakva jeste, bez interesa, bez ideologije, bez istorije. Medicina kaže da opisuje telo. Psihijatrija kaže da opisuje um. Pravo kaže da opisuje pravdu. Modernizam, ta velika intelektualna klima koja je obeležila 19. i 20. vek, verovao je da nauka i razum mogu objektivno da osvetle stvarnost i izgrade bolji svet na čvrstim temeljima istine. Napredak je bio linearan, znanje je bilo

Da bi sholastika imala smisla, mora se razumeti šta je prethodilo njoj. Istorija ideja nije niz izolovanih sistema koji se pojavljuju iz ničega — svaka velika intelektualna tradicija odgovara na nešto što je pre nje postojalo, nešto što je ostavljeno nedovršenim, ili nešto što je prestalo da funkcioniše.

Ako ukucate reč integritet u bilo koji pretraživač, dobićete otprilike ovako nešto: potpunost, nepovredivost i doslednost moralnim principima. Osobina osobe koja se ponaša pošteno i etično, podrazumeva poklapanje reči i postupaka, čestitost, stabilnost karaktera i — tu stiže nešto čudno — psihičku stabilnost. Psihička stabilnost kao sastavni deo integriteta je, blago rečeno, nategnuto. Kao da je neko imao listu od pet stavki i trebalo je da popuni i petu.

Postoji jedna ideja koja se pojavljuje u potpuno različitim tradicijama, na suprotnim krajevima istorije i geografije, ali gotovo uvek govori o istoj stvari — samo drugim jezikom. Ne pišem ovo kao neko ko veruje u reinkarnaciju ili u kabalistički kosmos, niti kao apolog bilo koje od ovih tradicija. Pišem o njima zato što su, kao i grčka mitologija ili jungovska psihologija, precizni jezici za nešto što se ionako dešava — samo bez njihovih reči ostaje neimenovano. A neimenovan

Vojvodina je severna pokrajina Srbije i deo Panonske nizije, jedne od najvećih ravničarskih površina u Evropi. Postoje samo reke. I upravo te reke – Dunav, Tisa i Sava – nisu zatvarale Vojvodinu od istorije, već su je delile iznutra na tri oblasti koje su se razvijale svaka sa sopstvenom logikom, sopstvenim naglaskom i sopstvenim pamćenjem. Bačka, Banat i Srem nisu samo geografske odrednice; to su tri različita psihološka registra istog mentaliteta.

Postoje filozofi koje čitaš i ostaneš hladnih ruku. Razumeš šta kažu, primeljaš logiku, zatvoraš knjigu. A postoje oni koji te uhvate za grlo i ne puštaju ni onda kad ih odložiš. Artur Šopenhauer i Fridrih Niče spadaju u drugu kategoriju. Nisu pisali da se dopadnu. Pisali su kao da im život zavisi od toga — jer na neki dubok i neizrečen način, zaista je zavisio.

Postoji jedan specifičan trenutak u iskustvu bolesti koji većina ljudi prepozna, ali retko ume da ga jasno objasni. To nije trenutak kada se pojavi simptom. Nije ni trenutak kada se dobije dijagnoza. To je trenutak kada se u glavi pojavi pitanje koje nema veze sa medicinom: „Zašto baš meni?” Na prvi pogled, to deluje kao logično pitanje. Ali ono u sebi već sadrži jednu pretpostavku: da bolest nije samo nešto što se dogodilo — nego nešto što treba da znači. I upravo tu počinje

U najširem smislu, dionizijsko i apolonsko nisu suprotnosti u moralnom smislu, već dva načina bivstvovanja koji moraju biti u stalnoj, napetoj ravnoteži. Ovi pojmovi ne potiču iz psihologije, već iz grčke mitologije, a njihovu filozofsku artikulaciju kasnije daje Niče kroz delo Rođenje tragedije. Da bi se razumelo njihovo dublje značenje, neophodno je vratiti se njihovim mitološkim izvorima.

Zašto je razumevanje opasno i šta je verbalni rigor mortis?

Gde počinje ljubav, a gde trauma?

Neretko se u svakodnevnici susrećemo sa odnosom roditelj–dete koji počiva na emocionalnim ucenama i čiji su stubovi sačinjeni od krivice, griže savesti, osećaja neprihvaćenosti i indoktrinisanog osećaja da nekome nešto dugujemo. U prenesenom značenju ovo znači da je sama apostaza fragilna i da se na njoj ne da graditi neki zdrav i funkcionalan odnos. Naime, pre nego što dublje seciram ovu vrstu odnosa, želeo bih da uvertiru za ovakav tekst potkrepim citatom poznatog psihotera