Ilhan Kokor je mladi autor (21 godina), student psihologije i savremeni mislilac koji se izražava na granici filozofije, psihologije i egzistencijalne analize.

U javnom prostoru prepoznat je po aforističnim, preciznim i često brutalno iskrenim mislima koje razotkrivaju mehanizme svesti, odgovornosti, iluzija i egzistencijalnih obrazaca. Njegov stil je intelektualno disciplinovan, ali emocionalno prodoran — bliži Nietzscheu, egzistencijalistima i dubinskoj psihologiji nego popularnoj motivacionoj retorici.

Autor je zbirke Anatomija svesti, u kojoj misao ne služi utehi, već razotkrivanju. Njegovi tekstovi i citati ne nude lake odgovore, već postavljaju pitanja koja nastavljaju da deluju u čitaocu i nakon čitanja.

Ilhan Kokor gradi svoj identitet kao autentičan glas savremenog individualizma — bez pripadanja ideologijama, institucijama ili gotovim narativima. Umesto toga, istražuje gde se povlači distinkcija između spoljašnje nepravde i lične odgovornosti, na koje načine se svest konstituiše, koliki teret istine čovek može da izdrži i tačku u kojoj započinje smisao.

Zastupa panteistički i eklektički odnos prema stvarnosti, uz jasno distanciranje od religijskih i društvenih dogmi.

Jasna misao, precizan govor i odbijanje lažne utehe čine okosnicu njegovog rada, zajedno sa odbacivanjem pasivnosti kao oblika postojanja. Sve što postoji podvrgava se propitivanju i sumnji — ne kao sumnji u druge, već kao sumnji u sopstvena uverenja i pretpostavke, što vidi kao osnovni uslov samosvesti i preduslov slobodne, odgovorne svesti. U tom smislu, kartezijanska sumnja za njega nije istorijska doktrina, već metod — egzistencijalni alat pomoću kog se razotkrivaju iluzije, proveravaju uverenja i gradi lično, nepodložno znanje.

​

Ilhan Kokor je prvi upotrebio izraz verbalni rigor mortis, definišući ga diskurzivno kao stanje u kojem jezik opstaje kao forma, dok su misaoni i afektivni sadržaji koji su mu davali smisao suštinski ispražnjeni. Kokor ukazuje da se ovaj fenomen naročito ispoljava u institucionalnom govoru, posebno u korporativnoj i birokratskoj komunikaciji, gde je akcenat na institucionalizaciji i depersonalizaciji, ali i u političkom diskursu, savremenom medijskom jeziku, kao i u pseudo-terapeutskim i self-help narativima. U tim kontekstima, jezik ne služi razumevanju iskustva, već njegovom neutralisanju.

​

Razumevanje iskustva podrazumeva priznavanje konflikta, bola i odgovornosti, što predstavlja potencijalnu pretnju stabilnosti postojećih struktura. Neutralizacija iskustva, nasuprot tome, omogućava da se afekt amortizuje jezikom, bez potrebe za promenom odnosa, sistema ili poretka. Zbog toga je razumevanje iskustva često doživljeno kao subverzivno, dok je njegovo neutralisanje društveno prihvatljivo.