Zašto je razumevanje opasno i šta je verbalni rigor mortis?

Zašto je razumevanje opasno?

Savremena kultura ne pati od manjka objašnjenja, već od manjka razumevanja. Govori se mnogo, analizira se stalno, ali se retko zaista dodiruje ono što čovek proživljava. Razumevanje iskustva danas se često doživljava kao pretnja — ne zato što je netačno, već zato što je destabilizujuće.

Razumeti iskustvo znači ostati u kontaktu sa onim što boli, sa konfliktom koji nema brzo rešenje, sa emocijom koja ne može odmah da se smiri. Razumevanje zahteva zadržavanje u nelagodnosti, priznanje gubitka, besa ili nemoći. A to je upravo ono što savremeni sistemi pokušavaju da izbegnu.

Institucije, organizacije i dominantni diskursi ne funkcionišu po logici smisla, već po logici stabilnosti. Njihov primarni cilj nije da iskustvo bude shvaćeno, već da poredak ostane neuzdrman. Razumevanje iskustva gotovo uvek proizvodi posledice: otvara pitanje odgovornosti, nepravde, strukturalnog problema. Neutralizacija iskustva, nasuprot tome, omogućava da se sve „reši“ bez promene.

Zato se bol koji nije obrađen doživljava kao smetnja. Neobrađeni afekt je nepredvidiv: on ne zna za procedure, ne uklapa se u obrasce, ne poštuje rokove. On zahteva odgovor — a odgovor često znači promenu. Savremena kultura, međutim, preferira brzo umirivanje nad sporim razumevanjem.

U korporativnom i birokratskom govoru to se vidi jasno. Iskustvo se prevodi u apstraktne formulacije, lični doživljaj u bezlični proces, bol u „izazov“. Jezik ne služi da bi se razumelo šta se čoveku dešava, već da bi se ono što se dešava učinilo bezopasnim po sistem.

Politički govor je poseban slučaj, jer on nije sporedni efekat sistema. On je svesna konstrukcija. Birokratija neutralizuje iskustvo kao nusprodukt svog funkcionisanja; politički jezik to radi kao primarnu funkciju. Cilj političkog govora retko je da nešto objasni. Cilj je da stvori utisak objašnjenja, da zvuči kao da je rečeno nešto suštinsko dok se suštinsko pažljivo zaobilazi.

Kada je 1999. NATO bombardovao Srbiju, zvanična saopštenja Alijanse govorila su o “hirurškim udarima na vojne ciljeve” i “minimizaciji civilnih žrtava”. U noći kada su bombe pale na RTS, u kojoj je poginulo šesnaest zaposlenih, portparol NATO-a Džejmi Šej izjavio je da je odgovornost na srpskom rukovodstvu koje je “koristilo civile kao živi štit”. Iskustvo šesnaest porodica nije ušlo ni u jednu od tih rečenica. Jezik je bio savršeno funkcionalan. Stvarnost u njemu nije imala adresu.

Isti mehanizam funkcioniše svakodnevno na mnogo manjoj skali. Kada građanin u Srbiji podnese zahtev za informacijom od javnog značaja i dobije odgovor da je “predmet u proceduri razmatranja u skladu sa važećim zakonskim rokovima”, nije dobio informaciju. Dobio je opis procesa koji tu informaciju zauvek odlaže. Kada su tokom protesta 2021. zbog planiranog rudnika litijuma u Jadru zvaničnici govorili o “dijalogu sa lokalnom zajednicom” i “poštovanju ekoloških standarda”, ljudi iz tog kraja govorili su o strahu da će ostati bez vode i zemlje. Između te dve rečenice nije bilo mosta. Politički jezik nije bio dizajniran da ga izgradi.

Čovek koji čeka u redu koji se ne pomera, koji je podneo zahtev pre šest meseci i dobio automatski odgovor o rokovima, koji zna da mu niko neće odgovoriti ne prepoznaje sebe ni u jednoj rečenici tog govora. Nije slučajno da politički jezik izaziva otupelost pre nego bes. Bes pretpostavlja da te neko vređa. Otupelost nastupa kad shvatiš da tebe u tom govoru uopšte nema. Emocija se amortizuje, konflikt se razvodnjava, subjekt nestaje iza forme.

Sličan mehanizam postoji i u savremenom pseudo-terapeutskom i self-help diskursu. Umesto da se bol proživi, on se objašnjava. Umesto da se tuga doživi, ona se kategorizuje. Umesto da se ostane uz iskustvo, ono se brzo prevodi u „fazu“, „proces“, „lekciju“. Razumevanje se zamenjuje regulacijom.

Problem sa tim pristupom nije u tome što je netačan, već u tome što je preuranjen. Ono što se ne doživi, ne nestaje. Emocija koja nije imala prostor da se pojavi, kasnije se vraća — ali ne kao jasna tuga ili bes, već kao anksioznost, somatski simptom ili hronični nemir bez prepoznatljivog uzroka. Supresija se, vremenom, pretvara u represiju.

Ali verbalni rigor mortis nije samo institucionalni fenomen. On se javlja i unutar jedne osobe, i to je njegova najtišija i najteže prepoznatljiva forma.

Kada čovek prolazi kroz razvod i opisuje ga rečima “prolazim kroz težak period prilagođavanja”, kada govori o gubitku posla kao o “profesionalnoj tranziciji”, kada objašnjava sopstvenu depresiju kao “fazu smanjene energije”, on nije slagao. Rečenice su tačne. Ali između tih reči i onoga što se zaista dešava unutra postoji praznina koju jezik nije premostio, već je markirao i zaobišao. Iskustvo je opisano spolja, kao da pripada nekom drugom.

Psiholozi to prepoznaju kao intelektualizaciju, odbrambeni mehanizam kojim se afektivni sadržaj iskustva neutralizuje kroz apstrakciju i kategorizaciju. Ali verbalni rigor mortis nije samo odbrambeni mehanizam u kliničkom smislu. On je i naučeni obrazac, internalizovani jezik sredine koja od nas zahteva da o bolu govorimo na prihvatljiv, uređen, produktivan način. Čovek ne bira taj jezik svesno. On ga preuzima iz iste kulture koja institucijama daje gotove formulacije.

Posledica je ista kao na institucionalnom nivou: ono što nije proživljeno ne nestaje. Vraća se kao anksioznost bez jasnog uzroka, kao hronični nemir, kao osećanje da nešto ne štima a ne zna se šta. Rigor mortis na individualnom nivou nije odsustvo bola. On je bol koji nije pronašao jezik koji bi ga zaista dotakao, i koji zbog toga kruži bez izlaza.

Zato razumevanje deluje opasno. Ono ne obećava brzinu, ne nudi instant olakšanje, ne garantuje produktivnost. Ono zahteva da se sistem — bilo institucionalni, porodični ili unutrašnji — privremeno poremeti. Neutralizacija, nasuprot tome, obećava mir bez suočavanja.

U tom prostoru nastaje ono što nazivam verbalni rigor mortis: stanje u kojem jezik opstaje kao forma, dok je misaoni i afektivni sadržaj iz njega ispražnjen. Govor funkcioniše savršeno, komunikacija je formalno ispravna, ali iskustvo je isključeno. Jezik više ne služi razumevanju stvarnosti, već njenom umirivanju.

Verbalni rigor mortis ne označava odsustvo govora, već njegovo ukočenje.

Ovde je važna jedna distinkcija koja se lako previđa: verbalni rigor mortis nije laž.

Laž je svesna operacija. Onaj ko laže zna šta skriva i bira da to sakrije. Laž pretpostavlja subjekta koji ima kontakt sa stvarnošću i odlučuje da je prikrije. U tom smislu, laž je paradoksalno iskrenija od rigor mortisa, jer bar pretpostavlja da postoji nešto što se zna i što se ne želi reći.

Verbalni rigor mortis funkcioniše drugačije. Sistem, institucija ili osoba koji govore u tom stanju ne skrivaju ništa, jer više nemaju šta da sakriju. Sadržaj je već ispražnjen. Forma nastavlja da funkcioniše ne zato što neko to svesno bira, već zato što forma ima sopstvenu inerciju koja ne zavisi od sadržaja koji joj je nekad davao smisao. Kada portparol korporacije izjavi da kompanija “duboko poštuje vrednosti svojih zaposlenih” u trenutku kada ih masovno otpušta, on verovatno ne laže u klasičnom smislu. On govori jezikom koji je naučio, koji funkcioniše unutar sistema u kom radi, i koji više nema nikakav kontakt sa stvarnošću koju nominalno opisuje.

Zato je rigor mortis teže prepoznati nego laž i teže mu se suprotstaviti. Laž se može razokriti suočavanjem sa činjenicama. Rigor mortisu se ne može suprotstaviti na isti način, jer on ne tvrdi ništa što bi moglo biti netačno. On samo govori pored stvarnosti, zauvek i savršeno pored nje, a da je nikad ne dotakne.

Jezik se koristi pravilno, profesionalno i društveno prihvatljivo, ali je odvojen od onoga što se zaista dešava. Rečenice ne služe da objasne iskustvo, već da ga neutralizuju; ne da ga dotaknu, već da ga učine bezopasnim. U tom smislu, verbalni rigor mortis nije stil izražavanja, već mehanizam savremenih sistema — način da se o svemu govori, a da se ništa suštinski ne promeni.

Verbalni rigor mortis nije pronalazak modernog doba. Svaka epoha imala je sopstveni oblik ukočenosti, sopstveni jezik koji je preživeo sadržaj koji mu je nekad davao smisao.

Sholastika kasnog srednjeg veka bila je rigor mortis teološkog mišljenja. Forme su ostale, argumentacija je bila tehnički briljantna, ali živi kontakt sa iskustvom koje je pokretalo rana pitanja bio je davno izgubljen. Toma Akvinski je u trinaestom veku izgradio sistem toliko zatvoren i formalno savršen da su njegovi naslednici narednih dvesta godina uglavnom komentarisali Tomu, ne stvarnost. Debatovalo se o minutioznim distinkcijama između supstancije i akcidenta dok je svet prolazio kroz kugu koja je ubila trećinu Evrope. Forma je preživela sadržaj. Jezik je nastavio da funkcioniše unutar sebe.

U dvadesetom veku, ideološki jezici razvili su sopstvene oblike rigor mortisa. Sovjetski partijski govor kasnih decenija bio je tehnički savršen marksistički jezik koji više nije imao nikakav kontakt sa stvarnošću koju je navodno opisivao. Leonid Brežnjev je na Dvadesetpetom kongresu Komunističke partije 1976. govorio o “razvijenom socijalizmu” i “dostignućima radničke klase” u zemlji u kojoj su redovi ispred praznih prodavnica bili svakodnevica, a ekonomija se polako urušavala. Nisu lagali u klasičnom smislu. Govorili su jezikom koji je odavno izgubio vezu sa onim što opisuje.

U Jugoslaviji je taj proces bio naročito vidljiv u kasnoj fazi samoupravnog diskursa. Jezik “bratstva i jedinstva” i “socijalističkog samoupravljanja” nastavio je da se koristi u zvaničnim govorima, udžbenicima i novinskim tekstovima još dugo nakon što je svaka veza između tih reči i stvarnog društvenog iskustva bila raskinuta. Borba, Politika i Radio Televizija Beograd emitovali su taj jezik do kasnih osamdesetih, dok su fabrike stajale, inflacija bila troznamenkasta i međunacionalne tenzije rasle. Forme su preživele sadržaj za najmanje jednu deceniju pre nego što je sve puklo.

Ono što je savremeno nije fenomen, već njegova rasprostranjenost. Nikad ranije rigor mortis nije bio tako demokratičan, dostupan svima, u svakom kontekstu, na svakom ekranu.

Šta zapravo znači „poredak“ i „sistem“?

Ove reči često koristimo, ali retko ih precizno imenujemo.

Poredak je skup nepisanih pravila koji određuju kako „treba“ živeti:

šta je prihvatljivo, šta je normalno, koliko bola je dozvoljeno pokazati, kada treba „ići dalje“, a kada ćutati. Poredak određuje granice smisla — šta se može ozbiljno shvatiti, a šta mora biti umanjeno, ublaženo ili preformulisano.

Sistem je praktični mehanizam tog poretka.

To su institucije, procedure, obrasci govora, hijerarhije i protokoli kroz koje se poredak svakodnevno održava. Sistem ne mora biti zao, niti svestan — on jednostavno funkcioniše tako da obezbedi kontinuitet, predvidivost i kontrolu.

Ukratko: poredak je logika, sistem je alat.

Kako neutralizacija izgleda u stvarnom životu?

Birokratija.

Osoba se obraća instituciji jer joj je učinjena konkretna nepravda — nezakonito joj je ukinuto pravo, zahtev je odbijen bez obrazloženja, odluka joj direktno ugrožava egzistenciju. Ona ne traži samo informaciju; traži potvrdu da se nešto stvarno dogodilo.

Odgovor koji dobija glasi: „Vaš predmet je u proceduri.“

Zahtev je priznat. Iskustvo nije.

Nepravda postaje administrativna stavka. Afekt ne ulazi u značenje. Sistem ostaje stabilan, dok se subjekt postepeno gubi iz sopstvenog iskustva.

Korporativni kontekst.

Ne govorimo o otkazu zbog neodgovornosti ili nerada. Govorimo o osobi koja radi godinama, ima rezultate, poštuje pravila — i biva otpuštena jer se „pozicija ukida“. Ono što ona doživljava jeste šok, strah, gubitak sigurnosti i pitanje sopstvene vrednosti.

Odgovor sistema je formulacija o „reorganizaciji“ i „optimizaciji“.

Time se poručuje da se ništa lično nije dogodilo — iako se upravo dogodilo nešto duboko lično. Bol se ne poriče, ali se ne priznaje. On se neutralizuje jezikom.

Pseudo-terapijski i self-help diskurs.

Osoba prolazi kroz raskid i ne oseća samo tugu, već dezorijentaciju, prazninu, gubitak identiteta. Rečenice koje čuje glase: „to je faza“, „radi na sebi“, „iz ovoga ćeš izaći jači“. Iskustvo se prerano zatvara. Objašnjenje dolazi pre razumevanja. Bol se amortizuje pre nego što je proživljen.

Kasnije se vraća — ne kao tuga, već kao anksioznost, somatika ili emocionalna otupelost.

Društvene mreže.

Sirov bol tamo nema mesto. Mora biti „sređen“ pre nego što se podeli. Ne deli se haos, već narativ rasta. Neobrađeni afekt je nepoželjan jer remeti tok, algoritam i očekivanja. Iskustvo se estetski neutralizuje pre nego što postane vidljivo.

Da li bi poredak i sistem uopšte mogli da funkcionišu kada bi se iskustvo zaista razumelo, a ne neutralisalo?

Mogla bi — ali ne na isti način.

Sporije. Sa više konflikta. Sa više nelagode. Sa više odgovornosti.

Razumevanje iskustva zahteva zastajanje, slušanje, priznanje da nešto ne funkcioniše. To dovodi u pitanje postojeće obrasce i narative stabilnosti. Neutralizacija, nasuprot tome, omogućava kontinuitet bez promene. Sistem ostaje efikasan, ali po cenu otuđenja i simptoma.

Fuzija je moguća samo ako sistem prihvati da neće uvek biti gladak, brz i bezbolan. Ako to ne prihvati, neutralizacija će uvek imati prednost nad razumevanjem.

Zato razumevanje deluje opasno.

Ne zato što razara sistem — već zato što ga primorava da se preispita.

Postoji jedan kontekst u kom verbalni rigor mortis deluje posebno paradoksalno: umetnost.

Umetnost je, po svojoj prirodi, suprotnost rigor mortisu. Njen zadatak, ako ima zadatak, jeste da jezik vrati iskustvu, da formu napuni onim što se inače ne može reći, da ostane u kontaktu sa onim što boli, zbunjuje, ne rešava se lako. Umetničko delo koje ne dodiruje iskustvo nije loše umetničko delo. Ono jednostavno nije umetničko delo. To je dekoracija.

Ali šta se dešava kada institucionalni okvir umetnosti počne da govori jezikom sistema koji umetnost navodno dovodi u pitanje? Britanski muzej se decenijama brani od zahteva Grčke da vrati Partenonske mramorne skulpture, koje je lord Elgin uklonio sa Akropolja početkom devetnaestog veka, formulacijama o “globalnoj dostupnosti kulturnog nasleđa” i “integritetu kolekcije”. Svaka rečenica zvuči smisleno. Nijedna ne odgovara na ono što pitanje zapravo postavlja: kome pripada ono što je odneseno silom. Iskustvo je postavljeno. Odgovor ga je zaobišao savršenom preciznošću.

Na manjoj, svakodnevnijoj skali, isti mehanizam funkcioniše u svakom repertoarskom pozorištu, svakoj galeriji i svakom kulturnom centru koji je naučio da komunicira kao državna agencija. Kada umetnik ili gledalac uputi konkretan prigovor i dobije odgovor o “internim procedurama”, “nadležnim odeljenjima” i “zakonskim rokovima”, nije dobio odgovor. Dobio je formu koja odgovor trajno odlaže. Institucija koja bi po definiciji trebalo da čuva prostor za živo iskustvo preuzela je jezik koji to iskustvo sistematski isključuje. To nije administrativna nespretnost. To je simptom, i ozbiljniji od korporativnog ili političkog rigor mortisa, jer tamo bar niko ne tvrdi da mu je stalo do iskustva.

Kada i umetničke institucije dostignu stanje verbalnog rigor mortisa, krug se zatvara. Nije ostao nijedan institucionalni prostor u kom iskustvo ima pravo na prisustvo. Ostaju jedino pojedinci koji odbijaju da govore mrtvim jezikom, i koji za to, gotovo uvek, plaćaju određenu cenu.

Razumevanje iskustva jeste opasno po poredak, jer zahteva promenu.

Neutralisanje iskustva je bezopasno po sistem, jer omogućava da sve ostane isto.