Deontološka etika i utilitarizam

Uvod: Dva moralna sveta

Postoji jedna stara i nikad sasvim rešena rasprava u srcu moralne filozofije. Na jednoj strani stoje oni koji veruju da se vrednost nekog čina meri isključivo njegovim posledicama, da moral nije ništa drugo do računica ishoda. Na drugoj strani stoje oni koji tvrde da postoje stvari koje se ne smeju činiti, ma kakve koristi od njih proistekle, ma koliko se savršenom logikom opravdavale. Ova napetost nije akademska kurioziteta. Ona prožima svaku profesiju, svaku instituciju, svaku situaciju u kojoj čovek mora da donese odluku pod pritiskom.

Utilitarizam i deontološka etika nisu samo dve škole mišljenja. To su dva fundamentalno različita odgovora na pitanje šta uopšte znači biti moralan.

Šta je utilitarizam?

Utilitarizam je etički sistem koji procenu moralnosti nekog čina zasniva isključivo na njegovim posledicama. Klasičnu formulaciju dao je Džeremi Bentam u osamnaestom veku, a razradio je Džon Stjuart Mil: čin je moralno ispravan ako proizvodi najveću moguću količinu sreće za najveći mogući broj ljudi. Bentam je otišao toliko daleko da je predložio “hedonistički kalkulus”, metod kojim bi se zadovoljstvo i bol mogli kvantifikovati i međusobno porediti. Moral postaje, u ovom sistemu, problem optimizacije.

Na prvi pogled, ovo zvuči razumno. Naravno da posledice naših dela nešto znače. Naravno da je bolje da deset ljudi preživi nego jedan. Problem nastaje kada ta logika dospe do svojih krajnjih implikacija i kada se otkrije šta je sve spremna da žrtvuje na putu ka “najvećoj sreći”.

Šta je deontološka etika?

Deontološka etika procenjuje moralnost čina prema prirodi samog čina, a ne prema njegovim posledicama. Reč dolazi od grčkog deon, što znači dužnost. Najdosledniji i najuticajniji predstavnik ovog pristupa bio je Imanuel Kant, koji je smatrao da moralni zakon mora biti univerzalan, apsolutan i nezavisan od okolnosti.

Kant je formulisao kategorički imperativ u nekoliko verzija, od kojih je najčuvenija: “Delaj samo prema onoj maksimi za koju možeš istovremeno hteti da postane opšti zakon.” Još direktnija je druga formulacija: “Delaj tako da čovečanstvo, kako u svojoj osobi tako i u osobi svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao cilj, a nikad samo kao sredstvo.” Ova dva zahteva nisu puka formalnost. Oni su pokušaj da se moralu da temelj koji ne zavisi od okolnosti, od raspoloženja, od toga ko danas ima više glasova u skupštini sreće.

Lekar koji spasava kriminalca

Razmatramo sada jedan konkretan i neudoban primer. Hirurg prima na operacioni sto čoveka koji je prethodne nedelje ubio petoro nedužnih ljudi. Krivica nije sporna, dokazi su nepobitni, čovek je uhvaćen. Sada leži pred lekarom koji mu jedini može spasiti život. Utilitaristički posmatrano, situacija je gotovo transparentna: ovaj čovek je neto negativna vrednost po društvo. Njegova smrt povećava ukupnu društvenu sreću, ili u najmanju ruku, smanjuje budući rizik. Zašto bi lekar bio obavezan da ga spase?

Deontološka etika ne pita šta je ovaj čovek učinio. Ona pita šta lekar sme da učini. Medicinska profesija počiva na Hipokratovoj zakletvi, koja je u svojoj suštini deontološki dokument: lekar leči, bez obzira na identitet pacijenta, bez obzira na moral njegove biografije, bez obzira na to šta će se posle dogoditi sa njim. Čim lekar počne da procenjuje ko zaslužuje da bude izlečen na osnovu moralne vrednosti pacijenta, on prestaje da bude lekar i postaje sudija s bisturijem. Ako sme da ostavi kriminalca s petoro žrtava da umre, zašto ne bi i kriminalca s jednom? Zašto ne bi i čoveka za koga se samo sumnja da bi mogao ubiti? Čim se otvori taj kapak, medicina postaje politički instrument, a lekarska ordinacija mesto gde se vrše sudovi koje ni sud nije izrekao

Advokat koji brani neodbranjivog

Sličan problem postavlja se u pravnoj profesiji, možda još direktnije. Advokat koji pristaje da brani čoveka osumnjičenog za teška krivična dela redovno se suočava sa moralnim prigovorom iz okoline: kako možeš braniti nekoga takvog? Utilitaristički argument je i ovde naizgled ubedljiv. Ako je okrivljeni zaista kriv, i ako bi advokat sabotirao odbranu ili jednostavno odbio da je preuzme, rezultat bi bio brža kazna i manje patnje za potencijalne buduće žrtve. Računica izgleda jasno.

Deontološka etika ovde gleda drugačije. Pravo na odbranu nije privilegija koja se zaslužuje dobrim vladanjem. To je strukturni element pravnog sistema bez kojeg on gubi svaku moralnu legitimnost. Advokat koji brani krivca ne brani čoveka, u prvom redu, on brani princip: da niko ne sme biti osuđen bez propisnog postupka, bez mogućnosti da iznese svoju stranu, bez kontrole nad optužbom koja mu se stavlja na teret. Kada advokati počnu selektovati klijente prema moralnoj vrednosti, prestaje da postoji pravna država i nastaje sistem u kome vlast progoni koga želi, jer niko od branilaca neće stati uz nepopularnog okrivljenog.

Istorija je prepuna takvih primera. Advokati koji su branili ljude optužene za zločine u totalitarnim sistemima nisu to činili jer su odobravali te zločine. Činili su to jer su razumeli da je samo načelo odbrane ono što stoji između civilizacije i samovolje.

Tramvaj koji ne staje

Filozofska literatura je ovaj problem dramatizovala kroz čuveni “problem tramvaja”, koji je formulisala filozofkinja Filipa Fut sredinom dvadesetog veka. Tramvaj se kreće prema petoro radnika vezanih na šinama i ne može stati. Možeš prebaciti skretnicom i usmeriti ga na sporedni kolosek gde se nalazi samo jedan čovek. Da li to trebaš uraditi?

Većina ljudi intuitivno odgovori potvrdno. Jedan život nasuprot petoro, matematika je prosta. Ali Džudit Džarvis Tomson postavila je varijantu: umesto skretnice, stojite na mostu iznad tramvaja, a pored vas stoji krupan stranac čije bi telo, bačeno ispred tramvaja, zaustavilo voz i spasilo petoro. Da li ga gurate?

Gotovo svi odgovaraju negativno, i taj odgovor otkriva da naša moralna intuicija nije utilitaristička. Razlika između prebacivanja skretnice i guranja čoveka sa mosta nije u broju žrtava. Razlika je u tome što u drugom slučaju čoveka koristimo kao sredstvo, instrumentalizujemo ga, pretvaramo ga u tampon između tramvaja i petoro radnika. Kantov imperativ se pokazuje ne kao akademska apstrakcija, već kao opis nečega što smo duboko ugrađeno nosili u sebi.

Brod koji tone

Ovaj primer je toliko puta citiran, toliko puta provučen kroz seminarske radove i filozofske udžbenike, da je skoro izgubio sposobnost da zaista nešto pokaže. Koristimo ga ovde ne kao još jednu ilustraciju, već da vidimo šta se dešava kada teorija udari o stvarnost bez amortizera.

Brod tone. Mesta u čamcima za spasavanje ima za polovinu putnika. Ko odlazi, ko ostaje?

Deontološka etika kaže da su svi jednaki pred moralnim zakonom, da niko nema pravo da odlučuje čiji je život vredniji. Utilitarizam bi, striktno primenjen, poslao one čiji opstanak donosi više koristi društvu, mlađe, zdravije, obrazovanije. Postoji i treće rešenje, koje se u filozofskoj literaturi naziva loterijskim: svako izvlači papirić i šansa je jednaka za sve. Proceduralno fer, niko nije instrumentalizovan, niko nije unapred obezvređen.

U trenutku kada brod stvarno tone, kada voda ulazi na palubu i panika zamenjuje razum, niko ne izvlači papiriće. Jači guraju slabije, bogati podmićuju, majke grabe decu. Moralni sistemi se povlače, a instinkt ostaje.

Etičke teorije su arhitektura za mirna vremena. Testiraju se u krizama, a krize ih gotovo uvek razbijaju. To ne znači da su teorije beskorisne, ali svaki sistem koji pretenduje na moralnu celovitost mora računati sa čovekom kakav jeste, a ne samo sa čovekom kakav bi trebalo da bude.

Problem sa srećom kao merilom

Postoji i jedan suptilniji i mnogo ozbiljniji problem sa utilitarizmom koji se često previđa u popularnim raspravama. On pretpostavlja da sreću možemo meriti, sabirati i porediti između različitih subjekata. Sreća nije fizička veličina. Bol koji neko oseća nije u srazmeri s brojem koji bismo mu pripisali u tabeli. Svođenje unutrašnjeg iskustva na kvantitativne kategorije nije naučna preciznost, to je filozofska naivnost obučena u matematičko odelo.

Ko je ovlašćen da kaže da patnja jednog čoveka vredi manje od udobnosti trojice? Na osnovu čega? Kada jednom prihvatimo tu logiku, nismo daleko od zaključka koji su izveli neki od najstrašnijih sistema dvadesetog veka: da postoje kategorije ljudi čija sreća manje vredi, čiji bol manje boli, čiji životi su lakši na onoj istoj vagi.

Utilitarizam ne ukida moral. On ga premešta: umesto da pita šta je ispravno, pita šta je korisno. Korisnost je uvek korisnost za nekoga, u nekom trenutku, prema nečijim kriterijumima. Taj “neko” retko biva onaj koji u kalkulaciji izlazi kao gubitnik.

Zašto deontologija nije krutost?

Najčešći prigovor deontološkoj etici glasi da je kruta, nehumana, da ne uzima u obzir stvarnost. Kant sam je, famozno, tvrdio da je laganje nedozvoljeno čak i kada bi laž spasila nedužan život, što je primer koji mnoge odbija. Taj prigovor nije bez osnova, jer postoje situacije u kojima striktna primena principa dovodi do ishoda koji intuitivno osećamo kao pogrešne.

Deontološka etika ne tvrdi da posledice nisu važne. Tvrdi nešto skromnije i dublje: da postoje granice kojih se ne sme prekoračiti bez obzira na ponuđenu nagradu. Ta granica nije sujeverna zabrana. To je prepoznavanje da moral koji se može suspendovati pod dovoljno velikim pritiskom zapravo nije moral, to je strategija. A strategije se menjaju kad se promene okolnosti.

Profesionalna etika lekara, advokata, sudije, novinara, nije naivna ni slučajna. Ona je istorijski iskristalizovani odgovor na pitanje šta se dešava kada ti principi padnu. Odgovor je uvek isti: dešava se nešto mnogo gore od onog zla koje je princip trebalo da spreči.

Zaključak: Temelj koji se ne meri

Bentamova vaga meri težinu. Kantov imperativ meri nešto što vaga ne može da uhvati, dostojanstvo koje ne zavisi od toga koliko neko vredi u tuđoj računici.

Utilitarizam je privlačan jer obećava racionalnost, jasnoću, merljivost. Ta jasnoća je lažna. Ono što izgleda kao preciznost jeste zapravo poziv na stalno pregovaranje o tome čija prava mogu biti suspendovana sledeći put, u ime koje veće sreće, za koji veći broj. Deontološka etika, sa svim svojim teškoćama i ponekad neugodnim konsekvencama, odbija taj poziv. Ona kaže: postoje stvari koje se ne rade. Ne zato što ne možemo da izračunamo posledice, već zato što neka bića nisu potrošna.