Umetnost erističke rasprave: Kako ostati u pravu čak i kada nisi
- Ilhan Kokor
- Aug 6
- 25 min read
Updated: Aug 8
Eristička dijalektika označava umeće vođenja rasprave tako da se zadrži privid prava bez obzira na istinitost početnog suda. Polazeći od Šopenhauerovih strategema, tekst ispituje intelektualnu sujetu, institucionalni autoritet, patologizovanje neslaganja, podmetnute premise i načine na koje publika menja prirodu spora. Eristika se ovde razmatra kao širi psihološki i filozofski mehanizam kojim čovek sopstveni razum stavlja u službu odbrane već zauzetog položaja.
U ovom tekstu:
Šopenhauerova eristička dijalektika, intelektualna sujeta i mehanizmi argumentativne nadmoći
Eristika označava umeće vođenja rasprave radi nadvladavanja protivnika, pri čemu se uspeh procenjuje prema ishodu samog spora, a ne prema tome koliko je izrečena tvrdnja utemeljena. U starogrčkom značenju, eris upućuje na prepirku, razdor i takmičarski sukob. Istim imenom Grci su označavali i Eridu, boginju i personifikaciju razdora, čija je zlatna jabuka bačena među Heru, Atinu i Afroditu pokrenula spor oko prvenstva, Parisov sud i lanac događaja koji će se završiti Trojanskim ratom. Već u samom mitu sadržana je jedna od temeljnih zakonitosti eristike: povod može biti neznatan, dok sujeta učesnika i borba za nadmoć određuju razmere sukoba. Erističko raspravljanje zato se od početka nalazi u blizini one vrste govora u kojoj se sagovornik posmatra kao prepreka koju treba savladati, a ne kao učesnik zajedničkog ispitivanja.
Šopenhauer erističku dijalektiku određuje kao veštinu da se u raspravi zadrži pravo per fas et nefas, dopuštenim i nedopuštenim sredstvima. Izraz „zadržati pravo" ovde ne označava potvrđenu istinitost nekog suda, već sposobnost da se sopstvena pozicija održi u opticaju i predstavi kao nadmoćna. Tvrdnja može biti nedosledna, izvedena iz nepouzdanih premisa ili neposredno opovrgnuta, a njen zastupnik ipak može upravljati tokom razgovora, nametnuti vlastito pojmovno razvrstavanje i ostaviti utisak da je protivnik izgubio spor.
Upravo zbog toga eristička dijalektika zahteva odvojeno razmatranje od logike i retorike. Logika ispituje odnose između premisa i zaključka, dok eristička dijalektika pomno prati šta ljudi čine kada validnost zaključivanja prestane da im obezbeđuje prednost. Retorika se bavi uverljivim oblikovanjem govora pred određenom publikom, dok se eristika usredsređuje na manevar, pritisak i kontrolu uslova pod kojima se neka tvrdnja uopšte procenjuje. Granice među ovim oblastima u stvarnom govoru često nisu sasvim čiste, jer dobro izgrađena rečenica može istovremeno biti logički relevantna, retorički ubedljiva i eristički korisna. Razliku zato najpouzdanije otkriva cilj kojem je sredstvo potčinjeno.
Zamislimo javnog funkcionera suočenog sa dokumentom iz kojeg proizlazi da je odobrio postupak koji je ranije predstavljao kao nedopušten. Umesto da obrazloži odluku ili ospori verodostojnost dokumenta, on počinje da govori o političkim vezama novinara, vlasničkoj strukturi medija, interesima stranih organizacija i šteti koju takva pitanja navodno nanose državi. Prvobitno pitanje postepeno se gubi među temama koje imaju veću emocionalnu težinu, iako sa sadržajem dokumenta nemaju neposrednu vezu. Novinar se, gotovo neprimetno, nalazi u položaju da objašnjava sopstvene motive, profesionalni integritet i odnos prema javnom interesu.
Eristički učinak takvog odgovora može biti veoma snažan. Funkcioner je proširio raspravu toliko da se odgovornost za konkretnu odluku više ne razmatra izdvojeno, već unutar čitavog spleta političkih sumnji, lojalnosti i uzajamnih optužbi. Publika, naročito ona koja je već naklonjena govorniku, dobija razlog da pitanje posmatra kao deo neprijateljske kampanje, pa se njegova sadržina više ne procenjuje prema dokumentima nego prema pretpostavljenim namerama onoga ko ga je postavio. Predmet rasprave tako se ne odbacuje neposredno nego se potapa u širi okvir u kojem postaje politički nepoželjan, moralno sumnjiv ili sekundaran.
U konkretnijoj situaciji, novinar bi mogao da pita ministra zbog čega je državni ugovor dodeljen preduzeću osnovanom svega nekoliko meseci ranije, bez postupka koji je isto ministarstvo u drugim slučajevima predstavljalo kao obavezan. Ministar ne objašnjava kriterijume izbora, već podseća da isti medij godinama „napada domaću privredu", dovodi u pitanje njegove izvore finansiranja i završava tvrdnjom da se iza pitanja nalazi politički interes. Posle nekoliko minuta više se ne govori o ugovoru, vlasničkoj strukturi izabranog preduzeća ni pravilima postupka, već o tome da li novinar radi protiv sopstvene države.
U takvoj razmeni pitanje formalno ostaje prisutno, ali je njegov smisao već preuređen. Od funkcionera se više ne očekuje da obrazloži odluku, dok se od novinara očekuje da dokaže političku i moralnu podobnost za samo postavljanje pitanja. Sagovornik je prinuđen da napusti početnu temu kako bi se branio od optužbi koje sa njom nemaju logičku vezu, a svako dalje insistiranje može se predstaviti kao dodatna potvrda navodne neprijateljske namere. Eristička veština ovde se sastoji u tome da se obaveza odgovora prebaci na onoga ko je odgovor zahtevao.
U svakodnevnim odnosima isti postupak pojavljuje se u manje spektakularnom, ali često podjednako delotvornom obliku. Zaposleni podseti rukovodioca da je određeni rok potvrđen njegovom pisanom saglasnošću. Rukovodilac odgovara da zaposleni ima problem sa autoritetom, da ne razume timsku kulturu i da previše energije ulaže u pronalaženje krivca. Sadržina poruke o odobrenom roku time ostaje netaknuta, ali se razgovor premesta na karakter zaposlenog i njegovo mesto u kolektivu. Onaj ko je zatražio obrazloženje sada mora da objašnjava da nije neposlušan, konfliktan ili nelojalan.
Ovaj primer pokazuje koliko eristika zavisi od rasporeda položaja u razgovoru. Rukovodilac ne raspolaže samo većim institucionalnim autoritetom, već i mogućnošću da odredi koja će se vrsta pitanja smatrati legitimnom, a koja će biti protumačena kao znak problematičnog ponašanja. Spor zbog toga dobija unutrašnju hijerarhiju, što je u argumentaciji naročito opasno jer strana sa većom društvenom moći lakše pretvara zahtev za obrazloženjem u prekršaj protiv poretka.
U poštenoj raspravi, autoritet položaja ne bi smeo da zameni obavezu obrazlaganja. Sagovornik koji iznosi primedbu morao bi da ima pravo da ostane pri predmetu razgovora, bez straha da će samo postavljanje pitanja biti protumačeno kao napad, neposlušnost ili izraz lošeg karaktera. Takva rasprava podrazumeva sposobnost učesnika da podnesu neprijatnost korekcije, da odvoje vrednost iznete tvrdnje od lične vrednosti onoga ko ju je izgovorio i da priznanje greške ne doživljavaju kao potpuni gubitak dostojanstva.
Kada neslaganje postane simptom
U psihijatrijskom odnosu ovaj problem dobija znatno ozbiljnije posledice, jer stručnjak ne raspolaže samo institucionalnim autoritetom nego i jezikom kojim se pacijentovo ponašanje imenuje, razvrstava i unosi u medicinsku dokumentaciju. Ono što bi u drugom razgovoru bilo neslaganje, sumnja ili zahtev za dodatnim obrazloženjem može u takvom odnosu biti protumačeno kao nedostatak uvida, otpor lečenju, nepoverenje prema autoritetu ili potvrda već postavljene dijagnoze.
Pacijent tada ulazi u zatvoren interpretativni krug. Ako prihvati procenu, njegova saglasnost potvrđuje ispravnost stručnog suda, dok se osporavanje može upotrebiti kao dokaz da ne razume sopstveno stanje. Autoritet istovremeno postavlja pretpostavku, određuje značenje prigovora i zadržava pravo da svaki odgovor uvrsti u prvobitno tumačenje. Upravo se u takvoj strukturi eristički mehanizam najlakše prikriva stručnom terminologijom.
Opasnost takvog odnosa ne iscrpljuje se u mogućnosti pogrešne dijagnoze nego se nastavlja u nečemu što na prvi pogled može delovati gotovo bezazleno, a u osnovi je znatno bizarnije: pacijent postepeno gubi pravo da bude merodavni svedok sopstvenog iskustva. Postoje, razume se, akutna psihotična stanja u kojima su uvid, rasuđivanje i kontakt sa stvarnošću ozbiljno narušeni, pa se iskaz osobe mora razmatrati u širem kliničkom kontekstu. Problem nastaje kada se isti odnos primeni i na pacijenta koji je sposoban da jasno opiše svoje stanje, prati tok razgovora i obrazloži zbog čega sumnja u dijagnozu, terapiju ili način na koji je njegovo ponašanje protumačeno.
Tada gotovo svaki gest može dobiti patološko značenje, naročito kada se posmatra izdvojeno od okolnosti u kojima je nastao. Pacijent zastane pre odgovora zato što pokušava da precizno rekonstruiše događaj, a zastajanje se zabeleži kao blokada mišljenja. Govori opširnije jer želi da objasni sled simptoma, promene terapije i događaje koji su im prethodili, dok se takav govor može svesti na preokupiranost, rigidnost ili nesposobnost da izdvoji bitno. Ako je uzdržan, njegova uzdržanost može postati emocionalna zaravnjenost; ako je vidno uznemiren zbog pregleda, uznemirenost se može protumačiti kao dokaz nestabilnosti. Nepoverenje nastalo nakon prethodnog lošeg iskustva može biti evidentirano kao sumnjičavost, dok zahtev da pročita nalaz ili dobije drugo mišljenje može biti predstavljen kao otpor lečenju.
Dovoljno je zamisliti kratak razgovor u kojem psihijatar kaže:
„Vi očigledno ne prihvatate da ste bolesni", a pacijent odgovara: „Prihvatam da imam problem, ali smo razgovarali petnaest minuta i ne razumem na osnovu čega ste postavili baš tu dijagnozu."
Umesto da sadržaj njegovog pitanja dovede do temeljnijeg obrazlaganja, odgovor se u dokumentaciji može sažeti izrazima poput „nedostatak uvida", „racionalizacija" ili „negativan stav prema lečenju". Pacijent je postavio metodološko pitanje, dok je psihijatar iz njegovog postavljanja izveo psihopatološki zaključak.
Sličan obrt nastaje kada pacijent tokom razgovora izričito kaže da ne odbija terapiju, već lek od kojeg ne uspeva da ustane iz kreveta, uči ili obavlja osnovne obaveze. Njegova primedba može biti protumačena kao izbegavanje lečenja, minimiziranje bolesti ili sklonost samovoljnom prekidanju terapije. Klinički relevantna informacija o dejstvu leka tada se potiskuje, dok se način na koji je pacijent pokušao da je saopšti pretvara u novi podatak o njegovom karakteru i navodnom odnosu prema autoritetu.
Pojedinačno, sva ova zapažanja mogu imati kliničku vrednost, ali tek nakon pažljivog razmatranja konteksta, trajanja, intenziteta i njihove povezanosti sa ostatkom pacijentovog funkcionisanja. Kada dijagnostička pretpostavka unapred odredi njihovo značenje, posmatranje prestaje da služi ispitivanju i počinje da prikuplja potvrde za već donesen zaključak.
Zamislimo da pacijent kaže: „Prihvatam da imam problem, ali ne mislim da ova dijagnoza dovoljno objašnjava ono što mi se dešava." Psihijatar njegov odgovor može da razume kao poziv da se dijagnoza detaljnije preispita, da zatraži konkretne razloge i utvrdi koji deo pacijentovog iskustva ostaje neobjašnjen. U zatvorenom interpretativnom okviru, ista rečenica može biti svedena na nedostatak uvida, racionalizaciju ili neprihvatanje bolesti. Sadržaj prigovora tada ostaje bez odgovora, dok sama činjenica da je prigovor iznet postaje materijal za njegovu diskvalifikaciju.
Slično se događa kada pacijent kaže da zbog propisanog leka spava četrnaest sati, ne može da uči ili obavlja svakodnevne obaveze. Umesto pažljivijeg ispitivanja doze, trajanja neželjenih dejstava i mogućih alternativa, njegova primedba može biti protumačena kao traženje razloga da prekine lečenje. Realna posledica terapije tada se prevodi u psihološki otpor pacijenta, pa stručna procena ostaje zaštićena upravo time što se svaki podatak koji joj ne odgovara uključuje u dijagnostičku sliku.
Na primer, dobar broj psihijatara zaboravi da napomene pacijentima da tokom korišćenja pojedinih psihofarmaka ne bi trebalo da konzumiraju grejpfrut ili sok od grejpfruta, jer on može promeniti način na koji se određeni lekovi razgrađuju i time uticati na njihovu koncentraciju u organizmu. Upravo takvi i slični uvidi mogu znatno pomoći u daljem toku terapije, pošto pacijent teško može pravilno da proceni dejstvo leka ukoliko mu nisu saopštene okolnosti koje ga mogu pojačati, oslabiti ili učiniti nepredvidivim.
Izgovori da postoji previše pacijenata i da nema dovoljno vremena ni resursa da se svakom od njih posveti potrebna pažnja predstavljaju jednu od bizarnijih pojava u psihijatrijskom diskursu, s obzirom na to da je reč o psihičkom zdravlju pojedinca, koje već može biti ozbiljno narušeno i životno ugrožavajuće usled bolesti, dugotrajnog maltretiranja, neodgovarajućeg lečenja, a neretko i jatrogenije.
Jatrogenija označava bolest, simptom, komplikaciju ili pogoršanje zdravstvenog stanja nastalo kao posledica medicinskog postupanja, uključujući propisanu terapiju, dijagnostičku proceduru, neželjeno dejstvo leka ili postupak zdravstvenog stručnjaka. Ona ne podrazumeva nužno namerno nanošenje štete, već obuhvata i posledice postupaka koji su preduzeti sa namerom da pacijentu pomognu.
„Vi niste depresivni" (ili, mnogo češće, „ti nisi depresivna!") jeste, takođe, jatrogenija. „Simptomi koje ste trenutno opisali za sada se ne uklapaju u širu kliničku definiciju depresije" bi etički i ljudski bila znatno bolja formulacija.
Nedostatak vremena može objasniti nepovoljne uslove rada, ali ne može poništiti posledice nepotpunog pregleda niti pacijentovu potrebu da razume terapiju koja neposredno utiče na njegovu svest, telo i svakodnevno funkcionisanje. Kada sistem nema dovoljno vremena da se čovekom pažljivo bavi, taj nedostatak ne sme se naknadno pretvoriti u manu pacijenta koji postavlja pitanja, primećuje neželjena dejstva ili zahteva obrazloženje stručne odluke.
Pacijent može reći i da tokom prethodnog pregleda nije uspeo da objasni simptome jer je razgovor bio kratak i neprekidno usmeravan pitanjima. Takva primedba može otvoriti prostor za detaljniji razgovor i korekciju nepotpune procene, ali se može protumačiti i kao pokušaj da odgovornost za nedoslednosti u sopstvenom iskazu prebaci na lekara. Pacijent tada mora da dokazuje ne samo ono što mu se događa već i da je prethodno bio pogrešno shvaćen, pri čemu osoba koja je početno tumačenje uspostavila ostaje merodavna i za procenu prigovora na to tumačenje.
Rosenhanov eksperiment ostao je upamćen zato što je ovaj problem prikazao u gotovo laboratorijski čistom obliku. Nakon što su pseudopacijenti primljeni u psihijatrijske ustanove, njihovi svakodnevni postupci posmatrani su kroz dijagnostički okvir koji im je već bio dodeljen. Obično beleženje događaja moglo je da postane patološka zaokupljenost, razumljivo nastojanje da se napusti ustanova nedostatak uvida, dok je ponašanje koje bi izvan bolnice bilo sasvim neupadljivo unutar nje dobijalo kliničko značenje.
Eksperiment je na naročito upečatljiv način pokazao kako dijagnoza može prestati da bude zaključak izveden iz posmatranja i postati okvir koji unapred određuje šta će se uopšte videti. Kada se osoba jednom razvrsta unutar određene kliničke kategorije, njeno kasnije ponašanje lako počinje da se tumači u skladu sa oznakom koja joj je pripisana. Mirnoća može potvrditi emocionalnu otupljenost, uznemirenost ozbiljnost poremećaja, slaganje nedostatak kritičnosti, a protivljenje odsustvo uvida.
Psihijatrijski i terapijski prostor trebalo bi da omogući čoveku da govori o najosetljivijim delovima sopstvenog iskustva bez bojazni da će svaka nesaglasnost biti okrenuta protiv njega. Taj prostor gubi svoju osnovnu funkciju onog trenutka kada se stručna pozicija upotrebi kao zaštita od preispitivanja. Umesto odnosa u kojem se iskustvo pacijenta brižljivo istražuje, nastaje rasprava u kojoj jedna strana raspolaže i presudom i rečnikom kojim će reakcija na tu presudu biti opisana.
Eristički karakter takve razmene ne mora biti otvoren, niti stručnjak mora svesno nastojati da porazi pacijenta. Dovoljno je da sopstvenu procenu počne da doživljava kao nešto što treba očuvati, a pacijentov prigovor kao napad na profesionalni autoritet. Od tog trenutka razgovor se udaljava od ispitivanja stanja i prelazi u odbranu položaja. Pacijent pokušava da objasni šta doživljava, dok stručnjak sve pažljivije dokazuje zbog čega je njegovo objašnjenje tog doživljaja merodavnije od samog doživljaja.
U praksi takav odnos može poprimiti sasvim prepoznatljiv oblik. Psihijatar kaže pacijentu da pokazuje otpor prema autoritetu, a pacijent odgovara da ne osporava stručnost lekara, već traži obrazloženje dijagnoze i razloga zbog kojih mu je određen određeni lek. Umesto da se razdvoje sadržaj pitanja i način na koji je postavljeno, insistiranje na obrazloženju može se protumačiti kao dodatna potvrda početne tvrdnje o problematičnom odnosu prema autoritetu. Pacijent se tako nalazi u položaju u kojem bi povlačenje pitanja bilo dokaz poslušnosti, dok njegovo ponavljanje postaje dokaz patologije.
Upravo se na tom mestu psihijatrijski razgovor može pretvoriti u erističku raspravu. Psihijatar brani stručni položaj, pacijent pokušava da sačuva pravo na sopstveni opis iskustva, dok se njegovo protivljenje sve lakše tumači kao dodatna potvrda onoga čemu se protivi. Stručni jezik u takvoj razmeni zadržava privid kliničke neutralnosti, iako obavlja istu funkciju kao optužbe za neposlušnost i nelojalnost u odnosu između rukovodioca i zaposlenog.
Kada institucionalni autoritet istovremeno postavlja tumačenje, određuje značenje prigovora i raspolaže pravom da taj prigovor unese u dokumentaciju kao simptom, pacijent se nalazi u sporu iz kojeg ne može izaći običnim obrazlaganjem. Njegova saglasnost potvrđuje procenu, dok njegovo neslaganje može biti upotrebljeno kao dokaz da procenu ne razume. Umesto prostora u kojem bi njegovo iskustvo bilo ispitano, uspostavlja se poredak u kojem se od njega očekuje da prihvati tuđe objašnjenje sopstvenog stanja kako bi uopšte bio smatran razumnim sagovornikom.
U psihijatriji je ova prednost utoliko ozbiljnija što pogrešna procena ne ostaje u granicama jednog razgovora, već može uticati na propisanu terapiju, medicinsku dokumentaciju i način na koji će svi naredni stručnjaci posmatrati istu osobu. Jednom uneta oznaka nastavlja da kruži institucionalnim sistemom i dobija težinu prethodno utvrđene činjenice, čak i kada je nastala na osnovu kratkog razgovora, nepotpunih podataka ili pogrešno protumačene reakcije.
Rosenhanov eksperiment, odnos između dijagnostičke oznake i opažanja pacijenta, kao i pitanje koliko institucionalni autoritet oblikuje ono što će biti prepoznato kao simptom, biće podrobnije razmotreni u jednom od narednih tekstova.
Psihijatrijsko postupanje, njegove institucionalne protivrečnosti i mogućnosti zloupotrebe stručnog autoriteta predstavljaju znatno obimniju temu i zato neće biti dalje razmatrani u nastavku ovog eseja, čiji se okvir odnosi na eristiku kao širu pojavu u javnim, profesionalnim i privatnim odnosima.
Prirodna dijalektika
Psihijatrijski primer je krajnje zaoštren zato što pokazuje šta se događa kada eristička prednost dobije institucionalnu potvrdu, ali osnovni mehanizam postoji i u razgovorima u kojima nijedan učesnik ne raspolaže stručnom titulom, hijerarhijskim ovlašćenjem ili mogućnošću da sopstveno tumačenje unese u zvaničnu dokumentaciju. Šopenhauer zbog toga eristiku ne svodi na tehniku profesionalnih govornika, advokata i demagoga, već polazi od prirodne dijalektike, urođene sklonosti čoveka da sopstveni sud brani i onda kada je njegova početna sigurnost već ozbiljno uzdrmana.
Čovek, prema njegovom zapažanju, često iznese tvrdnju pre nego što je temeljno ispitao sve pretpostavke na kojima ona počiva. Takva brzopletost sama po sebi još ne bi imala naročito ozbiljne posledice kada bi se sud mogao povući istom lakoćom sa kojom je izrečen. Međutim, izgovorena rečenica ubrzo ulazi u društveni opticaj, vezuje se za ugled govornika i postaje deo utiska koji on želi da održi pred sagovornikom ili publikom. Naknadno otkrivena greška tada se više ne tiče samo sadržaja jedne tvrdnje, jer njeno priznanje može biti doživljeno kao priznanje površnosti, neznanja ili nedovoljne razboritosti.
Zamislimo čoveka koji u društvu samouvereno iznese podatak o nekom istorijskom događaju, nakon čega mu sagovornik pokaže pouzdan izvor iz kojeg proizlazi da su datum, učesnici ili okolnosti bili drugačiji. U početku može osporiti verodostojnost izvora. Kada se pojavi još nekoliko nezavisnih potvrda, počeće da objašnjava da datum ionako nije bio presudan za njegovu tezu. Ukoliko mu se pokaže da je i šire tumačenje zasnovano upravo na toj hronologiji, razgovor se može premestiti na to da sagovornik previše insistira na pojedinostima, da pokazuje pedanteriju ili da propušta „suštinu". Činjenica koja je nekoliko minuta ranije služila kao dokaz sada se predstavlja kao nevažan detalj, dok se preciznost druge strane proglašava intelektualnim nedostatkom.
Svaki pojedinačni korak može delovati gotovo razumno ukoliko se posmatra izdvojeno. Izvori zaista mogu biti nepouzdani, datumi ponekad imaju sporedan značaj, jer podatak da li je određena faza epidemije koronavirusa počela u utorak ili subotu verovatno neće biti presudan za svrhu većine razgovora, a preterano insistiranje na pojedinostima može zamagliti širu sliku. Eristička priroda postupka postaje vidljiva tek kada se prati promena kriterijuma. Dok je podatak išao u prilog govorniku, njegova tačnost bila je važna; kada je opovrgnut, važnost se prenela na širu ideju; kada je dovedena u pitanje i ta ideja, predmet procene postao je karakter sagovornika koji je na grešku ukazao. Govornik nije sačuvao početnu tvrdnju, ali je sačuvao položaj osobe koja navodno raspolaže dubljim razumevanjem, što u tom trenutku može imati veću i opipljiviju vrednost od tačnosti same tvrdnje. Kako često kažem, telo se brani fizički, a ego diskurzivno, dok je ovaj postupak jedan od najčistijih primera takve odbrane.
Telo se brani fizički, a ego diskurzivno.
Šopenhauer upravo u toj spremnosti da se kriterijumi menjaju tokom rasprave prepoznaje delovanje intelektualne sujete. Čovek teže podnosi pomisao da je pogrešno zaključio kada je svoj zaključak već izgovorio odlučnim tonom, naročito pred ljudima čije mišljenje smatra važnim. Zbog toga naknadno traži razloge koji bi mogli da opravdaju početnu sigurnost. Rasuđivanje se postepeno raspoređuje u službu odbrane, pa se argumenti više ne procenjuju prema tome šta otkrivaju o predmetu, već prema tome koliko pomažu da se sačuva ranije zauzet položaj.
Upravo tu postaje vidljivo zašto obrazovanje samo po sebi ne pruža pouzdanu zaštitu od eristike. Obrazovan čovek raspolaže većim brojem pojmova, analogija, istorijskih primera i jezičkih nijansi kojima može da proveri sopstveni sud, ali istim sredstvima može mnogo ubedljivije da ga brani i onda kada je pogrešan. Intelektualna sposobnost povećava mogućnost samokorekcije samo kod onoga ko je spreman da korekciju prihvati. U suprotnom, ona postaje bogatiji materijal za racionalizaciju.
Ja, vrlo često volim da Vitgenštajnovu maksimu „granice mog jezika znače granice mog sveta" reinterpretiram tako da što manjim vokabularom raspolažete i što vam je manje izraza dostupno za razlikovanje pojava, utoliko će vas lakše neko preveslati već na nivou imenovanja. To, razume se, nije izvorno značenje Vitgenštajnove tvrdnje, ali predstavlja zanimljivu i praktično upotrebljivu reinterpretaciju, a to je da čovek teško može da prepozna razliku za koju u sopstvenom jeziku nema dovoljno precizan pojam.
Čovek ograničenog rečnika može grubo poreći očiglednu činjenicu, dok će vešti ji raspravljač promeniti nivo analize, uvesti istorijski kontekst, problematizovati definicije, pozvati se na izuzetke i na kraju proizvesti utisak da sama mogućnost jasnog zaključka predstavlja znak naivnosti. Početna tvrdnja ostaje neodrživa, ali je oko nje podignuta dovoljno složena pojmovna građevina da se njena slabost više ne vidi neposredno. Eristika u intelektualnim krugovima zato retko nastupa kao otvoreno odbijanje činjenica, već se češće pojavljuje kao prekomerna sofisticiranost kojom se jednostavno pitanje učini prividno nerešivim.
Pre nego što se pređe na pojedinačne strategeme, potrebno je odrediti šta uopšte znači pobediti. Unutar formalno uređene igre odgovor može biti sasvim jasan. Ako su pravila trke unapred prihvaćena, osoba koja prva stigne do cilja jeste njen pobednik, bez obzira na to da li je neko imao bolji ili lošiji dan. Ipak, društveno značenje tog rezultata mnogo je nestabilnije. Dete koje je osvojilo treće mesto njegovi roditelji i prijatelji mogu doživeti kao pobednika jer je nadmašilo sopstveni prethodni rezultat, dok će se uspeh prvoplasiranog umanjivati pričom o povoljnijim okolnostima, boljoj opremi ili slučajnoj prednosti. Formalni rezultat ostaje isti, ali se vrednost koja mu se pripisuje menja u zavisnosti od posmatrača.
Izvan unapred određenih pravila, pobeda postaje još neuhvatljivija. Zamislimo da uđete u prepunu pekaru, a radnica bez ikakvog opravdanog razloga počne da povisuje ton, psuje i ponaša se krajnje neprofesionalno, očigledno pokušavajući da vas ponizi pred ostalim kupcima. Jedan deo prisutnih mogao bi da zaključi da je ona pobedila zato što joj niste uzvratili, već ste ćutke uzeli svoj đevrek sa belim lukom i izašli. U njihovom tumačenju, izostanak odgovora predstavlja povlačenje.
U mom tumačenju, pobeda bi se sastojala upravo u tome da dobijem đevrek zbog kojeg sam došao i nastavim da uživam u lepom danu, dok je druga osoba uspela da izneervira samu sebe, naruši sopstveno dostojanstvo i napravi predstavu pred ljudima koji su samo čekali svoj red. Neko će reći: „Pogledaj kako ga je ponizila, otišao je podvijenog repa", dok će drugi videti radnicu koja se dere na čoveka koji je došao po pecivo i čoveka koji je razborito odbio da učestvuje u besmislenoj sceni.
U takvim situacijama ne postoji neutralna instanca koja bi proglasila pobednika. Ishod zavisi od kriterijuma koji posmatrač smatra važnim: ko je govorio glasnije, ko je ostao priban, ko je privukao pažnju publike, ko je dobio ono zbog čega je došao ili ko je uspeo da ne prepusti ostatak dana tuđoj razdražljivosti. Eristika, međutim, pojam pobede po pravilu svodi na uspostavljanje vidljive nadmoći nad protivnikom, zbog čega ćutanje tumači kao poraz ili priznanje, a povlačenje kao slabost, dok se odbijanje besmislene rasprave tumači kao nedostatak odgovora. Takva merila unapred pogoduju onome ko je spremniji da napravi scenu.
Jedna od najprepoznatljivijih Šopenhauerovih strategema sastoji se u proširivanju protivnikove tvrdnje izvan granica u kojima je izrečena. Čovek kaže da rad od kuće u određenim zanimanjima može povećati produktivnost i smanjiti nepotrebno putovanje, a protivnik mu odgovara da bi po toj logici trebalo ukinuti kancelarije, raspustiti radne kolektive i dozvoliti zaposlenima da nikada ne budu dostupni.
Takvo proširenje omogućava laku pobedu, jer radikalna verzija stava sadrži posledice koje prvobitni govornik nikada nije prihvatio. On zatim mora da objašnjava da ne predlaže ukidanje kancelarija, da razlikuje zanimanja i da priznaje potrebu za neposrednom saradnjom u određenim uslovima. Dok ispravlja tuđe preuveličavanje, gubi vreme, inicijativu i mogućnost da razvije sopstveni argument. Ako se pobuni protiv takvog postupka, protivnik može reći da „samo sledi njegovu logiku", iako je upravo obim te logike prethodno proizvoljno proširio.
Isti postupak redovno se pojavljuje u privatnim odnosima. Jedna osoba kaže da joj smeta što partner donosi važne odluke bez razgovora, a odgovor glasi: „Dakle, moram da tražim dozvolu za sve što radim." Osoba koja je iznela primedbu sada mora da dokazuje da nije posesivna, autoritarna ili preterano zahtevna, dok konkretna odluka zbog koje je razgovor započet ostaje nerazmotrena.
Eristički uspeh ovde počiva na namernoj neprecizosti obima. Izrazi poput „važne odluke", „često", „u određenim situacijama" ili „kada se tiče oboje" uklanjaju se iz protivnikovog stava, pa se ograničena tvrdnja pretvara u apsolutni princip. Apsolutni princip je lakše napadati, jer gotovo uvek proizvodi neku neprihvatljivu posledicu. Na taj način raspravljač konstruiše radikalniju verziju tuđeg stanovišta, pripisuje je protivniku i zatim se predstavlja kao onaj koji brani umerenost.
Druga srodna strategema oslanja se na promenu značenja pojma tokom razgovora. Reč zadržava isti oblik, ali više ne označava istu stvar. Neko tvrdi da sloboda govora podrazumeva zaštitu od državne zabrane i kažnjavanja zbog iznetog mišljenja, dok mu protivnik odgovara da sloboda govora očigledno ne postoji ako privatni medij odbije da objavi njegov tekst ili platforma ukloni sadržaj koji krši njena pravila. U prvoj rečenici pojam se odnosio na odnos građanina i državne vlasti, a u drugoj na pravo pojedinca da zahteva pristup tuđem prostoru, publici ili infrastrukturi.
Raspravljač zatim može da koristi primere iz jednog značenja kako bi opovrgavao tvrdnje koje pripadaju drugom. Pošto se i državna cenzura i uređivačka odluka opisuju rečju „zabrana", razlika između njih postepeno nestaje iz razgovora. Ko pokuša da je ponovo uspostavi može biti optužen da relativizuje slobodu govora ili da se služi pravnim formalnostima kako bi opravdao cenzuru. Rasprava je već dobijena na nivou imenovanja, jer strana koja određuje značenje ključnih reči u velikoj meri određuje i raspon mogućih zaključaka.
Šopenhauerove strategeme zbog toga ne treba čitati kao zbirku izolovanih dosetki. One pokazuju kako se tok rasprave može kontrolisati određivanjem obima tvrdnje, značenja pojmova, redosleda pitanja, tereta dokazivanja i emocionalnog stanja protivnika. Pobeda se često priprema pre nego što se iznese glavni argument, već u trenutku kada jedna strana prihvati nepovoljnu formulaciju teme ili počne da odgovara na pitanje čije su pretpostavke ostale nepregledane.
Naročito je delotvorno pitanje koje u sebi već sadrži zaključak. „Zašto odbijate da priznate sopstvenu odgovornost?" pretpostavlja da odgovornost postoji i da je sagovornik odbija. Ako počne da objašnjava razloge svog navodnog odbijanja, on je već prihvatio okvir u kojem se njegova odgovornost više ne dokazuje. Ako ospori pitanje, može se predstaviti kao neko ko izbegava odgovor. Sličnu strukturu imaju formulacije poput „kada ste počeli da manipulišete", „zbog čega vam toliko smeta istina" ili „zašto stalno pokušavate da kontrolišete razgovor".
U privatnim odnosima ovakva pitanja imaju dodatnu snagu jer se oslanjaju na emocionalnu istoriju između učesnika. Jedna strana pita:
„Zašto ti je toliko teško da jednom priznaš da ti nije stalo?"
Sagovornik može da pokuša da dokaže da mu jeste stalo, ali će svaki dokaz biti podvrgnut tumačenju osobe koja je već postavila suprotnu pretpostavku. Ako navede postupke kojima je pokazivao brigu, oni se mogu proglasiti nedovoljnim, sebičnim ili iznuđenim. Ako odbije razgovor, povlačenje će poslužiti kao potvrda ravnodušnosti. Pitanje je oblikovano tako da gotovo svaki mogući odgovor ostane unutar iste optužbe.
Poštena rasprava zahteva da se pretpostavke takvog pitanja najpre učine vidljivim. Umesto neposrednog odgovaranja, potrebno je utvrditi šta je zapravo dokazano, šta se tek pretpostavlja i da li su upotrebljeni pojmovi dovoljno određeni da bi pitanje uopšte imalo smisla. To nije izbegavanje razgovora, iako će eristički raspravljač upravo tako nastojati da ga predstavi. Odbijanje da se prihvati podmetnuta premisa predstavlja osnovni uslov da razgovor ostane vezan za predmet koji zaista postoji.
Šopenhauer je dobro razumeo da većina ljudi takvu disciplinu ne zadržava dugo, naročito kada je razgovor brz, javan ili emocionalno opterećen. Čovek često odgovara na ton i implikaciju pre nego što ispita strukturu pitanja. Optužba ga primorava da se brani, a odbrana ga uvodi u okvir koji je protivnik već pripremio. Umesto da zahteva dokaz za pripisanu nameru, on počinje da objašnjava zašto tu nameru nema. Samim tim prihvata da ona predstavlja legitiman predmet procene.
U takvim situacijama korisno je imati na umu staru pravnu maksimu Nemo tenetur armare adversarium contra se: niko nije dužan da naoruža protivnika protiv samoga sebe.
U svom izvornom pravnom smislu ona pripada zaštiti od prinudnog samookrivljavanja, ali u erističkoj raspravi dobija i širu praktičnu vrednost. Čovek nije obavezan da odgovaranjem na nepošteno postavljeno pitanje protivniku sam pribavi materijal kojim će ovaj kasnije potkrepiti početnu optužbu.
Zamislimo da neko pita: „Zašto stalno pokušavaš da manipulišeš ljudima?" Ukoliko optužena osoba počne iscrpno da objašnjava svaku situaciju u kojoj je možda bila nedovoljno jasna, insistirala na sopstvenoj potrebi ili pokušala da utiče na nečiju odluku, protivnik dobija čitav niz izdvojenih formulacija koje može predstaviti kao priznanje manipulacije. Razgovor se zatim više ne vodi o tome da li je početna optužba uopšte bila opravdana, već o tome koji će deo ponuđenog objašnjenja biti upotrebljen kao njen naknadni dokaz.
Ova maksima ne nalaže prikrivanje činjenica niti odbijanje poštenog razgovora, već upozorava da se ne prihvata obaveza samoodbrane pre nego što je druga strana obrazložila samu optužbu. Razuman odgovor zato može glasiti: „Najpre navedi konkretan postupak koji smatraš manipulativnim i objasni zbog čega." Time se rasprava vraća sa karaktera osobe na ponašanje koje se može opisati, proveriti i razmatrati bez unapred donete presude.
Na tom mestu eristika pokazuje svoju najveću praktičnu prednost: ona računa na to da će napadnuti čovek reagovati brže nego što će analizirati. Ubrzavanje razgovora, prekidanje, niz kratkih pitanja i neprestano uvođenje novih optužbi smanjuju mogućnost da se svaka tvrdnja zasebno ispita. Sagovornik stiče utisak da mora odgovoriti na sve, pa se njegova pažnja rasparčava između više sporova koje nije sam otvorio. Na kraju može izgledati neodlučno, protivrečno ili zbunjeno, iako je upravo količina nerelevantnog materijala proizvela tu zbunjenost.
Eristički raspravljač tada koristi posledicu sopstvenog postupka kao dokaz protiv sagovornika. Čovek koji je istovremeno morao da odgovori na pitanje o činjenicama, sopstvenim namerama, ranijem ponašanju i moralnom karakteru neizbežno će neku formulaciju ostaviti nedovoljno preciznom. Ta neprecizost se izdvaja, ponavlja i predstavlja kao pokazatelj da je čitavo njegovo stanovište neutemeljeno. Količina pritiska koja je grešku proizvela više se ne pominje, dok se sama greška izlaže kao dobrovoljno priznanje slabosti.
Izazivanje besa ima sličnu funkciju. Razljućen čovek brže govori, grublje formuliše i manje pažljivo razlikuje ono što zna od onoga što pretpostavlja. Protivnik koji je svesno izazvao takvu reakciju zatim se povlači u mirniji ton i pred publikom preuzima položaj razumne strane. Sadržaj rasprave postaje manje važan od kontrasta između jednog učesnika koji deluje pribrano i drugog koji je očigledno izgubio kontrolu.
U porodičnom razgovoru to može izgledati sasvim jednostavno. Jedna osoba mesecima ignoriše dogovor, a kada se tema otvori, počinje da prekida, omalovažava i ponavlja provokativne formulacije sve dok druga strana ne povisi ton. Tada se razgovor zaustavlja uz rečenicu: „Sa tobom je nemoguće normalno razgovarati." Čitav niz postupaka koji je prethodio ljutnji nestaje iz procene, dok sama ljutnja postaje glavni dokaz o karakteru osobe koja je prvobitno zahtevala da se dogovor poštuje.
Ovde eristika dobija i terapijski značaj, jer poštena rasprava podrazumeva sposobnost da se reakcija druge osobe ne izdvoji proizvoljno iz odnosa koji ju je proizveo. To ne znači da svaka ljutnja postaje opravdana samim tim što joj je nešto prethodilo, već da se njeno značenje ne može razumeti bez konteksta, raspodele moći i načina na koji je razgovor vođen. Eristika, međutim, bira upravo onaj trenutak koji najviše koristi jednoj strani i proglašava ga potpunim objašnjenjem celog odnosa.
Na taj način se vraćamo Šopenhauerovoj početnoj tvrdnji. Čovek ne mora poznavati nijednu od trideset osam strategema da bi ih spontano primenjivao. Dovoljno je da mu pobeda postane važnija od toga da pod tačnim uslovima razume šta druga strana zapravo tvrdi. Iz te promene prioriteta prirodno nastaju preuveličavanje, promena značenja, skrivene pretpostavke, izazivanje reakcije i naknadno korišćenje te reakcije kao dokaza. Šopenhauer ih je razvrstao i imenovao, ali materijal iz kojeg su nastale pripada svakodnevnom govoru mnogo pre nego što je postao predmet filozofskog opisa.
Šta znači pobediti raspravu
Šopenhauerovih trideset osam strategema predstavljaju sistematizovani presek znatno šireg područja, čija bi podrobna analiza zahtevala obim zasebnog priručnika. Eristika se prostire od antičke dijalektike i sofističke veštine do savremenog medijskog nastupa, političke komunikacije, porodičnih odnosa i svakodnevnih oblika nadmetanja u kojima učesnici često nisu svesni postupaka kojima se služe. Nastavak ovog teksta zato se neće minuciozno zadržavati na svakoj pojedinačnoj strategemi, već će obuhvatiti još nekoliko pitanja bez kojih njena priroda ne može biti potpuno razumljiva.
Posebnu pažnju zaslužuje pitanje kao argumentativno sredstvo, jer ono može služiti detaljnom ispitivanju nekog stanovišta, ali i vođenju sagovornika ka zaključku koji je unapred pripremljen. Formalna sličnost između sokratskog ispitivanja i erističke zamke ponekad je toliko velika da se razlika ne može utvrditi samo na osnovu rečenica koje su izgovorene. U oba slučaja jedna strana postavlja niz pitanja, traži kratke odgovore, izvodi posledice iz prihvaćenih premisa i na kraju pokazuje da se sagovornikov početni stav nalazi u protivrečnosti sa nečim što je naknadno priznao.
Sokratski postupak, barem u svom filozofskom idealu, pretpostavlja da će ispitivanje razjasniti pojam, otkriti protivrečnost ili pokazati granice znanja učesnika. Ishod takvog razgovora ostaje otvoren, jer bi i onaj koji postavlja pitanja morao biti spreman da promeni sopstveni sud ukoliko ga tok ispitivanja na to obaveže. Erističko pitanje, međutim, već sadrži putanju kojom će se sagovornik kretati, dok mu se konačna namera otkriva tek pošto je prihvatio dovoljan broj pojedinačnih premisa da više ne može lako da napusti uspostavljeni okvir.
Šopenhauer u jednoj od strategema upravo preporučuje postavljanje velikog broja širokih pitanja, prikrivanje pravca u kojem ona vode i brzo izvođenje zaključka iz protivnikovih odgovora. Taj postupak podseća na sokratsku, odnosno erotematsku metodu, ali se njegova svrha nalazi u tome da protivnik ne primeti prazninu, neispitanu pretpostavku ili prelaz koji ne sledi nužno iz onoga što je prihvatio. Pitanja tada ne služe razjašnjenju njegovog stava, već postepenom oduzimanju mogućnosti da sam odredi šta je zaista hteo da tvrdi.
Zamislimo da neko kaže kako država u izvesnim okolnostima mora ograničiti delovanje organizacija koje neposredno pozivaju na nasilje. Protivnik ga zatim pita da li država sme da štiti građane, da li su pozivi na nasilje opasni, da li opasnost zahteva prevenciju i da li prevencija ponekad podrazumeva zabranu. Nakon niza potvrdnih odgovora, izvodi se zaključak da je sagovornik priznao kako država ima pravo da zabrani svaku organizaciju koju proglasi opasnom. Pojedinačni odgovori mogu biti razumni, ali je u završnom koraku između neposrednog poziva na nasilje i neodređene državne procene opasnosti nestala razlika od koje je početna tvrdnja zavisila.
Ovakav postupak naročito je delotvoran kada se razgovor vodi pred publikom, jer prisutni najčešće ne prate svaku premisu sa jednakom pažnjom. Oni pamte niz kratkih potvrda i završni zaključak, pa protivnik koji naknadno pokuša da objasni gde je došlo do zamene značenja može izgledati kao čovek koji se povlači od sopstvenih reči. Veština ispitivača tada se ne sastoji samo u upravljanju odgovorima, već i u upravljanju pamćenjem publike, koja će lakše zadržati utisak protivrečnosti nego podroban razlog zbog kojeg je ta protivrečnost proizvedena.
Publika zbog toga nije neutralna pozadina rasprave, već njen treći učesnik, čak i kada se ne oglašava. Pred njom čovek više ne upravlja samo sadržajem svoje tvrdnje, već i sopstvenim položajem, ugledom, pripadnošću i predstavom o intelektualnoj sposobnosti koju želi da održi. Priznanje greške u razgovoru nasamo može ostati korekcija jednog suda, dok pred većim brojem ljudi lako dobija značenje javnog povlačenja i ustupanja autoriteta.
U tom kontekstu treba razumeti i potrebu čoveka da bude saslušan i priznat kao neko čija reč ima težinu. Dugotrajno iskustvo da ga drugi prekidaju, zanemaruju ili unapred smatraju nebitnim može stvoriti gotovo prinudnu potrebu da u svakoj narednoj raspravi uspostavi vidljivu prevlast. Ta potreba zatim postepeno razara upravo sposobnost slušanja koja mu je ranije nedostajala, jer sagovornikova reč više ne dolazi kao mogućnost razumevanja, već kao nova pretnja položaju koji je tek stečen.
Zbog toga neke rasprave koje na površini deluju kao sukob oko politike, morala ili ličnog ponašanja u svojoj pozadini sadrže mnogo primitivniji zahtev: priznaj da moje prisustvo ima težinu. Čovek ponekad ne traži da druga strana prihvati njegov argument zato što ga smatra istinitim, već zato što bi prihvatanje predstavljalo dokaz da je konačno uspeo da se nametne kao neko koga nije moguće zanemariti. Pobeda tada dobija funkciju nadoknade za ranije poniženje, pa se svaki ustupak protivnika doživljava kao povraćaj davno izgubljenog dostojanstva.
Digitalni prostor je takvoj strukturi pružio gotovo idealne uslove. Rasprava više nema ograničeno trajanje, izgovorena reč ostaje sačuvana, a publika može naknadno pristupiti samo jednom isečku razgovora, bez uvida u njegov tok i okolnosti. Jedna replika se izdvaja kao snimak ekrana, nekoliko sekundi video-zapisa ili rečenica koja se prenosi izvan konteksta, dok se složenije obrazloženje gubi zato što zahteva više pažnje nego što je publika spremna da mu posveti.
Takvo okruženje pogoduje erističkom raspravljaču jer nagrađuje brzinu, jasno određenog neprijatelja i formulaciju koja se lako pamti. Pažljivo razlikovanje pojmova deluje sporo, ispravljanje sopstvene greške slabo, dok se samouverena netačnost često prima kao znak autoriteta. Pobednik digitalnog spora zato neretko postaje onaj čija je rečenica bila najpogodnija za dalje kruženje, bez obzira na to koliko je izdržala proveru unutar prvobitnog razgovora.
Politički i medijski formati ovaj postupak dodatno usavršavaju. Ograničeno vreme za odgovor podstiče pojednostavljivanje, prekidanje protivnika ostavlja utisak inicijative, a kratka uvreda lakše se prenosi od obrazloženog prigovora. Učesnik koji pokušava da ispravi pogrešno postavljeno pitanje ili razlikuje nekoliko nivoa problema može delovati neodlučno, dok onaj koji bez oklevanja ponudi jednu rečenicu dobija prednost čoveka koji navodno „zna šta misli". Složenost se u takvom formatu ne opovrgava, već kažnjava nedostatkom vremena.
Eristika u savremenoj komunikaciji zbog toga više nije samo individualna veština, već i posledica načina na koji su razgovori organizovani. Format određuje koliko dugo neko može da govori, publika nagrađuje repliku koja proizvodi trenutni učinak, a dalje širenje izdvaja upravo onaj deo koji može preživeti bez konteksta. Čak i učesnik koji u razgovor ulazi sa namerom da nešto razjasni postepeno može prihvatiti pravila sredine i početi da govori kraće, oštrije i nepoštenije, jer drugačiji govor ostaje neprimećen.
U takvim okolnostima odbijanje erističkog okvira zahteva više discipline nego neposredan odgovor. Potrebno je zadržati jednu tvrdnju u središtu razgovora, tražiti da se ključni pojmovi odrede, odvojiti činjenice od pripisanih namera i odbiti istovremeno vođenje više sporova koje je druga strana proizvoljno otvorila. Čovek koji pokušava da odgovori na svaku optužbu već je prihvatio da protivnik određuje dnevni red, dok onaj koji zahteva povratak na početno pitanje zadržava mogućnost da razgovor uopšte ostane rasprava.
Ponekad je najrazumniji postupak napustiti razgovor. Ćutanje može označavati procenu da razmena više ne ispunjava ni minimalne uslove za razmatranje razloga, dok povlačenje može predstavljati odbijanje da se sopstveno vreme, pažnja i dostojanstvo ulože u predstavu čiji je ishod unapred određen. Eristički posmatrač će takav postupak prisvojiti kao dokaz pobede, ali njegovo tumačenje nema veću obavezujuću snagu od tumačenja radnice iz pekare koja veruje da je ponizila čoveka zato što joj nije uzvratio.
Poštena rasprava zahteva da oba učesnika zadrže pravo na korekciju bez potpunog gubitka položaja. To ne podrazumeva popustljivost, ravnodušnost prema istini ili obavezu da se svaki stav tretira kao jednako vredan, već sposobnost da se greška izdvoji iz celokupne vrednosti čoveka koji ju je učinio. Tamo gde priznanje jedne netačne tvrdnje odmah postaje povod za poniženje, učesnici će prirodno razvijati sve složenije načine da takvo priznanje izbegnu.
Šopenhauerova analiza ostaje neprijatna upravo zato što eristiku ne smešta izvan uobičajenog čoveka. Njegove strategeme prepoznajemo kod političara, rukovodilaca, partnera, stručnjaka i stranaca na internetu, ali ih najteže prepoznajemo u trenutku kada sopstvenu rečenicu počinjemo da branimo nakon što su razlozi za nju već nestali. Tada razum postepeno prestaje da ispituje i počinje da zastupa, a što je čovek inteligentniji, obrazovaniji i jezički sposobniji, to njegov unutrašnji advokat raspolaže bogatijim sredstvima.
Najviši oblik argumentativne snage zato se pokazuje i u sposobnosti da se prepozna trenutak kada je sopstveni stav ostao bez dovoljno razloga, da se korekcija primi bez osvetničke potrebe za poniženjem druge strane i da se jedna izgubljena tvrdnja ne pretvori u borbu za očuvanje celokupnog identiteta. Retko ko to uspeva dovoljno dugo da razum prestane da bude advokat sopstvene sujete. Kada uspe, čini to samo dok se ne pojavi sledeći sud koji zahteva istu odbranu.
Ključni pojmovi: eristika; eristička dijalektika; Artur Šopenhauer; argumentacija, retorika, sofizam; intelektualna sujeta; autoritet; manipulacija; prirodna dijalektika. Literatura i izvori:
Šopenhauer A. Eristička dijalektika, ili umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova. Glišović D, prevodilac. 2. izd. Beograd: Adresa; 2007.
Šopenhauer A. Svet kao volja i predstava. Marić S, prevodilac. Knj. 1–2. Novi Sad: Matica srpska; 1981.
Rosenhan DL. On being sane in insane places. Science. 1973;179(4070):250–8. doi:10.1126/science.179.4070.250.
Peer RF, Shabir N. Iatrogenesis: a review on nature, extent, and distribution of healthcare hazards. J Family Med Prim Care. 2018;7(2):309–14. doi:10.4103/jfmpc.jfmpc_329_17.
Wittgenstein L. Tractatus Logico-Philosophicus. Pears DF, McGuinness BF, translators. London: Routledge & Kegan Paul; 1961. Proposition 5.6.
Ilhan Kokor je autor, esejista i student psihologije iz Beograda. Njegov rad povezuje filozofiju, psihologiju, retoriku, istoriju ideja i analizu mehanizama kojima čovek opravdava sopstvene sudove.
Comments