Fotelja koja je progutala državu

Politički esej o Srbiji pod Vučićem, državi koja se postepeno sužava na stranku, kabinet i jednog čoveka.

Srbija se u govoru ove vlasti stalno sužava. Od države postaje stranka, od stranke kabinet, od kabineta jedan čovek, od jednog čoveka televizijski nastup u kome se celom narodu objašnjava da je napad na predsednika isto što i napad na zemlju. To je osnovna manipulacija na kojoj počiva veći deo našeg političkog života. Nije presudna jedna laž, jedna afera, jedan čarter let ili jedan urednik koji se pred kamerama trese od naručenog patriotizma, već stalno ponavljanje iste zamene: vlast govori u ime države, stranka u ime naroda, predsednik u ime Srbije, a svako ko postavi pitanje odjednom više nije sagovornik, već neprijatelj.

Srpska napredna stranka je trenutno vladajuća stranka. To je njen pravni i politički položaj, ništa iznad toga. Ona nije sudbina zemlje, nije prirodni nastavak srpske istorije i nije ime Srbije. Smenjiva je kao svaka vlast pre nje, i kada jednoga dana ode, sa njom neće otići Srbija, već politička organizacija koja je dovoljno dugo vežbala da sopstveno ime izgovara tonom državne himne.

Zato je važno odmah razdvojiti ono što ova vlast namerno spaja. Neistomišljenici se ne suprotstavljaju državi Srbiji zato što se ne slažu sa Aleksandrom Vučićem, Anom Brnabić, Sinišom Malim, Zoranom Mihajlović, Draganom J. Vučićevićem ili bilo kojim drugim članom tog političko medijskog ansambla. Oni se suprotstavljaju njihovim odlukama, njihovom načinu upravljanja, njihovom odnosu prema institucijama, njihovoj propagandi i njihovoj potrebi da sve što ne kontrolišu predstave kao bolest koju treba odstraniti. Kritika vlasti nije napad na Srbiju. U normalnoj državi to bi bila elementarna rečenica. Kod nas je postala subverzivna misao.

Vučićeva moć nije nastala odjednom, i to je važno razumeti kao proces, jer se procesi mogu prepoznati i prekinuti, dok se čuda ne mogu. Prvo je pitanje bilo kako doći na vlast. Onda kako ostati. Onda kako ostati duže. A onda je, negde usput, pitanje nestalo, jer vlast više nije bila nešto što se ima, nego nešto što se jeste. Kada mi neko kaže da je Vučić danas oslabio, ja se uvek pitam samo jedno: šta tačno danas ne može što je mogao juče, pre mesec dana ili pre deset godina? Može da zakaže skup na koji se ljudi dovoze autobusima. Može da se pojavi na svim televizijama u isto vreme. Može da najavi ostavku tako da niko ne zna da li je podnosi, odlaže ili prodaje. Može da proda rudnik. Može da izađe pred kamere sa lekovima koji se izdaju na recept i od tuđe terapije napravi politički nastup. Može sve isto kao i ranije, samo je imao više vremena da svoju malicioznost razgradi do mere da nam svakog dana izgleda normalno ono što bi u funkcionalnoj državi bilo predmet institucionalnog sloma. On nije oslabio. Dobio je izliv vlasti u mozak, i svake godine je bio malo gori, malo hrabriji u zlu, malo sigurniji da ga niko neće zaustaviti. Da budem jasan od samog početka: ovo nije tekst pisan iz mržnje prema Aleksandru Vučiću kao čoveku, niti sam njegov protivnik po automatizmu. Ono što ovde pratim jeste mehanizam, način na koji vlast, bilo koja vlast, kada ostane predugo bez ozbiljne prepreke, počne da meša sopstveni interes sa interesom države, i taj mehanizam bih pratio kod bilo kog imena na toj fotelji.

Erich Fromm, nemački psiholog i psihoanalitičar koji je izbegao pred nacizmom i celu karijeru posvetio pitanju zašto se ljudi odriču slobode, opisao je tip ličnosti koji ne podnosi sopstvenu odvojenost od kolektiva, pa se sa kolektivom stapa. Takav čovek više ne govori kao pojedinac koji želi vlast, već kao glas naroda koji traži stabilnost. Ne brani svoju fotelju, već državu. Ne štiti svoju poziciju, već istoriju. Lična sujeta postaje nacionalna drama, a pitanje o odgovornosti postaje optužba za izdaju. Fromm je to pisao o Evropi tridesetih godina, ali mehanizam ne zastareva, jer ne zavisi od epohe nego od ljudske psihologije.

Najvidljivije je to u odnosu prema institucijama koje nisu potpuno svedene na stranački servis. Univerzitet je problem čim ne ćuti. Tužilaštvo je problem čim ne stigne do zaključka koji se uklapa u konferenciju za štampu. Bolnice su problem kada lekari govore kao ljudi, a ne kao zaposleni u scenografiji. Zato se targetiraju profesori Beogradskog univerziteta, zato se od jedne fotografije sa Hilandara pravi politička karikatura, zato se nečiji položaj na stolici pretvara u dokaz nepoštovanja svetinje. Jedan profesor je sedeo na stolici sa naslonima koja je u kadru izgledala drugačije, i propaganda je od toga napravila kafansku scenu, jer propagandi nije potrebna istina o stolici, naslonu ili gestu. Potreban joj je prizor koji se može prodati publici koja već čeka razlog da prezre.

A Hilandar se u ovoj priči pojavljuje kao mnogo dublji simbol od jedne fotografije. Sveta gora, Atos, poluostrvo u Grčkoj na kome se nalazi Hilandar, vekovima je prostor u kome se prepliću istorija, mit, religija, vlast, pol, zabrana i predanje. Jedna od poznatih priča vezuje Atos za Aleksandra Makedonskog, kome je, prema predanju, njegov arhitekta predlagao da se cela gora iskleše u njegov lik, u spomenik kakav svet nije video, sa gradom u jednoj ruci i rekom koja se iz druge izliva u more. Aleksandar je to odbio, i to iz razloga koji zvuči gotovo neverovatno za vladara njegove veličine: zato što je zemlja bila plodna i zato što bi ljudi iz tog kraja izgubili resurse za život. Ta priča, bez obzira na istorijsku proverljivost svakog detalja, važna je kao motiv. Vladar se odriče spomenika jer razume da narod mora da živi. Zapamtite taj motiv, jer ćemo mu se vratiti kada budemo govorili o vagi na Terazijama i fontani na Slaviji.

Posle toga dolazi hrišćansko predanje. Bogorodica, prema monaškoj tradiciji, kreće da poseti Lazara, koga je Hrist vaskrsao, oluja je zajedno sa Svetim Jovanom nanosi na Atos, ona zavoli to mesto i traži ga od Hrista kao svoj vrt. Iz tog predanja se razvija pravilo po kome ženama nije dozvoljen pristup Svetoj gori. Čak se i priča o carici Jeleni, ktitorki Hilandara, ženi koja je novcem i moći pomogla da manastir postoji, postavlja tako da se ženski ulazak mora zaustaviti čudom: ikona Bogorodice navodno progovara i podseća je čije je to mesto. Tu se vidi kako zabrana dobija svetinjski omotač. Ono što bi u drugom kontekstu izgledalo kao čista mizoginija, ovde se predstavlja kao poredak neba.

Posebno je zanimljiva zabrana ženskog pola kod životinja. Na Svetoj gori, prema pravilima koja se često pominju, ženski pol je isključen čak i kod većine životinja, dok se izuzeci prave iz praktičnih razloga, recimo za mačke zbog miševa. Taj detalj pokazuje apsurd bolje od bilo kakve polemike. Kada se čak i biologija životinja mora prilagođavati simboličkoj kontroli ženskog prisustva, onda više ne govorimo samo o monaškoj disciplini, već o celom sistemu značenja u kome je patrijarhat prepakovao sebe u religijski poredak i dobio oreol od koga se očekuje da se čovek divi logičkoj apsurdnosti samo zato što je dovoljno stara. Ovo nije napad na veru, i to želim da bude jasno, jer o svom odnosu prema religiji ću govoriti kasnije. Ovo je opis mehanizma: simbol se postavi dovoljno visoko da svako pitanje o njemu izgleda kao uvreda.

Luj Četrnaesti, francuski kralj koji je vladao sedamdeset dve godine i državu pretvorio u produžetak sopstvene ličnosti, izgovorio je rečenicu koja se pamti vekovima: „Država, to sam ja." Ta rečenica nije ostala u sedamnaestom veku. Zapravo je samo menjala jezik, kostim i režim, i svaki put se iznova prodavala kao nešto novo.

Musolini je imao svoje pakovanje, i tu vredi zastati, jer se fašizam nije prodavao samo kroz brutalnost, nego i kroz efikasnost. Musolini je koristio termin korporativizam kao opis sistema u kome su kapital, rad i država spojeni pod jednim autoritarnim krovom, što je trebalo da zvuči kao racionalna alternativa i haotičnom liberalizmu i klasnoj borbi komunizma. Propaganda je širila priče da vozovi ne kasne, da i najmanja sela u Italiji dobijaju vodovod, da je država konačno organizovana i disciplinovana. Čak i tamo gde su te tvrdnje bile naduvane, njihova funkcija je bila jasna, i ona se ne menja od Rima tridesetih do Beograda danas: daj slobodu, dobićeš red; daj prava, dobićeš vodovod; daj kritiku, dobićeš osećaj da država konačno radi. Autoritarna vlast uvek nudi tu trampu, i uvek prećuti da se sloboda, jednom data, ne vraća na šalteru.

Huan Peron je u Argentini imao drugačije pakovanje, mešavinu socijalne pravde, harizme, radničkog pokreta i vojne discipline, sa kultom vođe i njegove supruge koji traje do danas. Milošević je imao svoju verziju: nacionalni spas, ratna politika, tajne službe, porodična moć i televizijska stvarnost u kojoj se rat gledao kao vremenska prognoza. Razlike među ovim režimima postoje i ne treba ih brisati, jer istorija nije katalog istih slika. Ali zajednički obrazac ostaje: autoritarni vladar uvek pokušava da svoj opstanak predstavi kao opstanak države, i zato mu je svaka kritika egzistencijalna pretnja, jer ako on nije država, onda je samo čovek u fotelji, a to je saznanje koje nijedan od njih nije mogao da podnese. Fromov uvid ovde dobija telo: svaki od ovih ljudi je narodu ponudio istu trampu koju je Fromm opisao kao bekstvo od slobode, red i pripadnost u zamenu za autonomiju, i svaki put je narod, bar delimično, tu trampu prihvatio.

Žene, deca i čarter

Čarter let za Crnu Goru i bezbednosni rizik

Uoči samita u Crnoj Gori, zemlji koja je slavila dvadeset godina restauracije svoje nezavisnosti, iz Beograda poleće čarter let sa 87 državljana Srbije. Odmah da raščistimo terminologiju, jer je i ona bojno polje: Crna Gora nije slavila nikakvo otcepljenje u onom emotivnom smislu u kome to vole da serviraju srpski nacionalisti, već povratak suvereniteta međunarodno priznate države koja je kroz istoriju postojala kao kraljevina, kneževina i republika mnogo pre nego što je iko od današnjih političara rođen. Ta razlika nije sitničarenje. Ko kaže otcepljenje, taj podrazumeva da je Crna Gora nešto što je Srbiji pripadalo i što joj je oteto. Ko kaže restauracija nezavisnosti, taj priznaje istoriju kakva jeste.

Crna Gora je bila poslednji komad projekta koji se zvao Velika Srbija, projekta koji je za sobom ostavio krv, raspade, presude i generacije koje žive u posledicama. I tu treba reći jednu stvar jasno i polako, jer se na njoj lome i domaći nacionalisti i strani tužioci: zločini ljudi koji su govorili u ime Srbije nisu zločini srpskog naroda. Zemlja ne može biti genocidna, jer zemlja kao pravna i istorijska forma nema psihu, nema nameru, nema ruku koja poteže oroz. Genocidan može biti čovek, politika, naredba, ideologija, organizovani aparat nasilja. Ratko Mladić, komandant vojske bosanskih Srba i haški osuđenik, ne predstavlja Srbiju, i za to ne treba nikakva komplikovana teorija, dovoljna je jedna prosta činjenica iz njegove biografije: heroji ne beže. Neko ko iskreno stoji iza svojih dela izlazi pred svet i kaže, evo me, ja sam to uradio, sudite mi, i takve figure istorija pamti čak i kada ih osuđuje. Ratko Mladić je godinama bežao po šupama, kućama, selima i jatacima, dok ga nisu pronašli u Lazarevu kod rođaka. Čovek koji se skriva po tuđim podrumima kada treba da odgovara ne može biti heroj ni u crtanom filmu, a kamoli ikona čiji portret stoji u prodavnicama pored svetaca.

Slobodan Milošević je drugačiji slučaj i zahteva drugačiju formulaciju, jer je on bio predsednik Srbije i u formalnom smislu jeste predstavljao državnu vlast. Ali ni on ne može biti izjednačen sa srpskim narodom kao takvim, jer je bio lice režima koji je državu vodio kroz ratove, izolaciju, strah i porodično kriminalizovani aparat moći, a režim i narod nisu isto, kao što ni Hitler ne predstavlja Nemce koji su se rodili posle njega. Samo se na Balkanu kolektivna krivica pretvara u moralni sport, i to na obe strane: jedni bi da ceo narod proglase genocidnim, drugi bi da ratne zločince predstave kao mučenike, i obe operacije rade isti posao, brišu razliku između naroda, države i zločinca, razliku bez koje nijedno društvo ne može da izađe iz svoje prošlosti.

Crnogorske službe su tih 87 putnika procenile kao bezbednosni rizik i vratile ih sa aerodroma u Tivtu. Na snimcima i u izveštajima pominjali su se transparenti sa porukom „Srbija pobeđuje", komunikaciona oprema i organizovana logistika, što nije prtljag porodice koja ide na more. Vučić nam godinama govori da se nikoga ne plaši, ne plaši se klanova, ne plaši se Zvicera, ne plaši se atentata, a istovremeno hoda u panciru i pred sopstveni dolazak na samit u drugu suverenu državu poleće čarter sa devedesetak organizovanih muškaraca. Ako se ne plaši, čemu taj čarter? Ako se plaši, čemu gluma hrabrosti? Ako nije znao za let, šta to govori o njegovom okruženju? Ako jeste znao, šta to govori o njemu?

Zamislite obrnutu situaciju, jer kontrafaktualna pitanja najbolje ogoljuju dvostruke standarde. Zamislite da Bosna i Hercegovina pošalje avion sa devedeset organizovanih muškaraca u Srbiju neposredno pre dolaska svog političkog predstavnika, i da se kod tih ljudi nađu politički transparenti, uređaji za komunikaciju i organizovana logistika. Aleksandar Vučić bi to nazvao invazijom, Informer bi štampao specijalno izdanje, a Vučićević bi verovatno fizički napustio stolicu od nacionalnog bola. Kada Crna Gora uradi ono što svaka država ima pravo i obavezu da uradi, onda je to odjednom antisrpska histerija.

Vučićević i propaganda koja stiže pre činjenica

Dragan J. Vučićević zaslužuje pažljivu analizu, ne zato što je važan kao ličnost, nego zato što je važan kao funkcija. Vučićević je, prema dostupnim biografskim profilima, rođen u Mostu, gradu u tadašnjoj Čehoslovačkoj. To samo po sebi nije uvreda nego podatak, i postaje ironičan tek u susretu sa činjenicom da ovaj isti čovek svakodnevno deli sertifikate srpstva, patriotizma i moralne podobnosti, objašnjava ko je dovoljno Srbin, ko je izdajnik, ko je plaćenik i ko je protiv naroda. Nekada se govorilo da je krenuo od sitne trgovine i tezgi pre nego što je otkrio da se strah prodaje bolje od robe. Da li je to bukvalna biografska činjenica ili precizna metafora za karijeru čoveka koji trguje panikom a glumi čuvara naroda, za razumevanje njegove funkcije gotovo je svejedno.

A njegova funkcija ima istorijski presedan koji treba objasniti do kraja, jer paralela nije usputna nego centralna. Julius Streicher bio je urednik nacističkog nedeljnika Der Stürmer, najprljavijeg antisemitskog lista Trećeg rajha, novine koja decenijama nije radila ništa drugo nego proizvodila mržnju prema Jevrejima. Streicher nije komandovao logorima. Nije potpisivao deportacije. Nije lično ubio nikoga. Pa ipak je na Nirnberškom procesu 1946. godine osuđen na smrt, i to je presuda koja je ustanovila princip važniji od njegove biografije: propaganda koja sistematski dehumanizuje ljude nije nevina reč, već saučesništvo u onome što posle te reči dolazi, jer daje moralnu dozvolu drugima da čine ono što bi bez nje bilo nezamislivo. Nirnberg je ustanovio još jedan princip koji se kod nas rado zaboravlja: izvršavao sam naređenja nije odbrana. Čovek koji učestvuje u aparatu koji nanosi zlo odgovara za taj aparat, bez obzira na to koliko je nisko u hijerarhiji stajao.

Der Stürmer je izdavao i slikovnicu za decu. Zvala se Der Giftpilz, Otrovna pečurka, i u njoj sve pečurke šume žive lepo i složno, osim jedne, one sa velikim nosom i Davidovom zvezdom, koja kvari celu harmoniju. Dete koje lista tu knjigu ne dobija ideologiju, jer dete ideologiju ne bi ni razumelo. Dobija sliku, a slika uči gađenje pre nego što razum stigne da postavi ijedno pitanje. To je suština propagande usmerene na najmlađe i najšire, jer ona ne argumentuje, već samo trenira refleks.

Informer nije Der Stürmer i Srbija nije Treći rajh, i tu razliku treba reći glasno da se ne bi zloupotrebila. Ali funkcija u sistemu, mehanizam po kome mediji označavaju ko je naš a ko je neprijatelj, ko sme da postoji a ko je za odstrel, taj mehanizam je psihološki isti. Kada tabloidi objavljuju pasoše studenata, targetiraju maloletnu decu neistomišljenika, nazivaju profesore plaćenicima i ustaškim slugama, vređaju lekare na naslovnim stranama koje čitaju milioni, oni rade Streicherov posao sa Streicherovom logikom, samo u drugoj deceniji i na drugom jeziku.

Vučićević je posle vraćanja čartera izašao pred kamere i emotivno saopštio da su u avionu bile žene, deca, bolesni i stari, i da ih je maltretirala, citiram, antisrpska ustaško-milogorska stoka. Sada obratite pažnju šta se psihološki dešava u tom trenutku, jer to je lekcija iz demagogije vrednija od svakog udžbenika. Kada gledalac čuje da su žene, deca i bolesni maltretirani u tuđoj državi, njegov prvi odgovor nije pravna analiza. Prvi odgovor je zaštitni afekt: telo reaguje pre razuma, u dijafragmi se javlja stezanje, pred očima se stvara slika poniženog naroda, deteta koje čeka na aerodromu, žene kojoj neko brani da se vrati kući. Ta slika udara pre nego što mozak stigne da pita da li je istinita, i u tome je čitav njegov posao: ne dokazati sliku, već je proizvesti dovoljno brzo da razum zakasni.

Posle nekoliko sati objavljen je spisak putnika. Na njemu nije bilo ni jednog ženskog imena, ni jednog deteta, ni jednog bolesnog starca. Bili su to muškarci sa specifičnom estetikom političko-bezbednosnog podzemlja, isti profil ljudi koji mesecima okupira Pionirski park i od njega pravi ono što se u narodu zove Ćaciland, eufemizam za ilegalno čergarsko šatorsko naselje pod patronatom države.

I šta se desilo sa Vučićevićevom pričom kada je spisak izašao? Ništa. Nestala je tiho, bez ispravke i bez izvinjenja, kao da nikada nije ni izgovorena. A upravo to je poenta koju treba razumeti: laž ne mora da bude uverljiva, mora samo da bude brza, jer dok se demanti pojavi, emocija je već obavila posao. Gledalac kome je u glavi ostala slika naše dece koju maltretira crnogorska stoka neće promeniti osećaj zato što mu sutradan pokažeš spisak muškaraca. Kognitivna psihologija taj fenomen zove produženim uticajem dezinformacije: prva informacija, čak i kada je opovrgnuta, nastavlja da oblikuje sud, jer je emocija stigla pre činjenice i uselila se dublje. Srpska propaganda tu literaturu nije čitala, ali je zato decenijama živi.

Kada je čarter vraćen, srpski granični organi počeli su da vraćaju crnogorske državljane koji su hteli da uđu u Srbiju. Turiste, civile, ljude sa koferima u kojima su lične stvari, a ne radio-stanice i transparenti. Službenici na granici napravili su, praktično preko noći, sopstveni ad hoc zakon: crnogorski pasoš kao bezbednosna sumnja. Ja znam kako izgleda kada te granica gleda kao politički problem, jer su mene na moldavskoj granici držali dva sata iz jednog jedinog razloga, zato što sam iz Srbije, u vreme jake antiruske kampanje, pošto nas tamo mnogi doživljavaju kao male Ruse.

A pošto smo kod malih Rusa, da raščistimo i taj mit, jer on nije bezazlen. Rusija istorijski nije bila prijatelj Srbije na način na koji se to prodaje u domaćem političkom folkloru. Još je Ilija Garašanin, srpski državnik devetnaestog veka, u Načertaniju, prvom ozbiljnom programskom dokumentu srpske spoljne politike, upozoravao da će Rusija uvek gledati sopstvene interese, a ne srpske, i da se Srbija na nju ne sme oslanjati kao na zaštitnika. Pogledajte devedesete, pogledajte sankcije, pogledajte diplomatske obrte i trenutke kada je Srbija ostavljana na cedilu, pa onda pogledajte kult slovenske braće koji se ovde neguje kao porodična relikvija. To je etnonacionalistička uteha, a ne istorija. Mi nismo jedan narod, i nikada nismo bili.

I za Crvenu armiju vredi napraviti razliku koju je jugoslovenska tradicija dobro razumela. Tito nikada nije rekao da su Sovjeti oslobodili Beograd. Rekao je da su pomogli jugoslovenskim partizanima da ga oslobode, i ta razlika nije bila diplomatska sitnica nego pitanje dostojanstva. Kada kažeš da te je neko oslobodio, duguješ mu pokornost. Kada kažeš da ti je pomogao da se oslobodiš, priznaješ doprinos, ali ne predaješ suverenitet nad sopstvenom istorijom.

Vratimo se granici. Ono što su srpski organi radili crnogorskim civilima predstavljano je kao reciprocitet, i tu treba stati, jer je reč zloupotrebljena. Pravni reciprocitet mora imati razmeru, predmet i osnov. Crna Gora je vratila organizovanu grupu koju je procenila kao bezbednosni rizik. Reciprocitet na to bio bi vraćanje slične organizovane grupe, kada bi se takva pojavila. Vraćanje turista sa koferima nije reciprocitet ni po predmetu, ni po razmeri, ni po osnovu, i nikakav pojam iz međunarodnog prava ne može da pokrije praksu u kojoj pasoš postaje krivica.

A onda se javio predsednik iz Tivta i zamolio organe da prestanu. Zastanimo na toj rečenici, jer ona otkriva više nego što je htela. Ako su granični organi postupali po zakonu, predsednikova molba nema šta da traži, jer se zakon ne moli. Ako nisu postupali po zakonu, ko im je dao signal da počnu i ko je za to odgovarao? Ako su praksu izmislili sami, imamo policiju koja improvizuje državnu politiku na granici. Ako nisu sami, imamo nalogodavca koji se ne pominje. Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore tražilo je diplomatsko objašnjenje i dobilo je Vučićevu interpretaciju reciprociteta, a takvo objašnjenje je daleko od pravnog osnova i mnogo bliže političkoj improvizaciji sa granicom kao rekvizitom.

Beton, konobar i tajming

Danka Ilić i država bez odgovora

Dok se predsednički ego bavio granicom, u Srbiji stoje pitanja od kojih svako pojedinačno teže od celog samita. Danka Ilić nestala je 26. marta 2024. u Banjskom Polju kod Bora. Imala je dve godine. Telo devojčice do danas nije pronađeno. Predmet je prošao kroz priznanja, povlačenja priznanja, navode o iznuđenim iskazima, optužnice i medijsku histeriju, i posle svega toga jedna činjenica stoji nepomerena: u zemlji čija vlast neprestano govori o bezbednosti, dete može da nestane tako da dve godine niko ne zna ni gde je, ni šta se tačno dogodilo, ni da li će iko ikada odgovarati.

Aleksandar Nešović ubijen je u restoranu na Senjaku. Telo mu je zacementirano u bure i zakopano. U predmetu se pominje Veselin Milić, bivši načelnik beogradske policije, i tu ću biti precizan, jer preciznost ovde nije kukavičluk nego snaga: prema navodima iz istrage i medija, Milić je te večeri zvao Nešovića telefonom. Tužilaštvo tvrdi da nema dokaza da je Milić bio u restoranu u trenutku ubistva i odbacilo je deo prijave koji ga je teretio za pomaganje, tako da protiv njega ostaje sumnja za neprijavljivanje krivičnog dela. Sve to stoji. Ali stoji i pitanje koje nijedna procesna formulacija ne može da izbriše: šta znači kada se u predmetu ubistva, betona i bureta pominju bivši šef policije grada, njegovi pozivi, njegovo okruženje i restoran u kome se sve odigralo? Milić je iz pritvora, prema javnim navodima, pretio da će progovoriti i raskrinkati. U uređenoj državi takva rečenica iz usta bivšeg šefa policije bila bi zemljotres. Kod nas je bila vest koja je trajala jedno popodne.

A najrečitiji detalj cele priče je konobar. Mladić od dvadeset godina uhapšen je, prema navodima, zato što nije prijavio ubistvo i zato što je učestvovao u prikrivanju tragova. Ne ulazim u njegovu pravnu sudbinu, sud će reći svoje. Ali postavljam pitanje koje se samo nameće: kako je moguće da u slučaju u kome se pominju šef policije, policijsko okruženje i ljudi iz aparata sile, jedino lice koje javnost pamti kao uhapšeno bude dvadesetogodišnji konobar? Kada sistem od svih učesnika jedne noći odgovornost najbrže pronađe kod najmlađeg i najnemoćnijeg, dobili smo sliku hijerarhije koja se predstavlja kao slika pravde. Sutradan su, prema medijskim izveštajima, ministri ručali u istom restoranu. Hrana je, pretpostavljam, bila dovoljno dobra da ni beton ne pokvari apetit države.

I baš u tom periodu, dok su se u javnom prostoru gomilali bure, granica, policija i nestala deca, u Srbiju stiže Pojas Presvete Bogorodice iz manastira Vatoped sa Svete gore. Tačnije, deo pojasa, jer ceo nikada i ne putuje, što se u javnoj pobožnosti uredno prećutkuje, pošto masi nije potreban muzeološki podatak nego osećaj prisustva svetinje. Narod je čekao satima. I tu molim da se razumemo, jer ovde neću dozvoliti nijednu jeftinu rečenicu na račun tih ljudi: dolazili su ljudi sa bolešću, gubitkom, strahom i nadom, ljudi kojima medicina nije dala odgovor i kojima je ta svetinja bila poslednje mesto na koje još mogu da odu. Njima se nemam pravo rugati ni ja, ni sociologija, ni bilo ko.

Moj odnos prema veri nije odnos spoljašnjeg posmatrača, i zato sebi dajem pravo da o ovome govorim iznutra. Ja sam panteista, čovek koji Boga ne traži u instituciji nego u celini postojanja, ali sam se formalno obrazovao iz filozofije religije, završio obuke iz antropologije religije i svetih mesta, poznajem rituale, obrede i praznike sve tri velike monoteističke religije. Idem u crkve i manastire, slavim praznike, farbam jaja, znam šta je Pesah i zašto se slavi. Svetih mesta sam obišao mnogo, iz ličnog uverenja i bez potrebe da to iko snima. I upravo zato što veru poznajem i poštujem, pravim razliku koju klerikalna politika namerno briše: vera je jedno od najdubljih psiholoških uporišta koje čovek može imati, uteha, ritual, struktura smisla. Religija kao institucija moći je nešto sasvim drugo, i kroz istoriju je umela da bude kontrola mase, represija prema drugačijima, prema ženama, prema nevernicima, prema svima koji ne staju u poredak. Kritikovati instituciju nije isto što i vređati veru, i društvo koje tu razliku izgubi završi ili u progonu vernika ili u progonu svih ostalih.

E sad, tajming. Tajming nije dokaz namere, i to treba pošteno reći. Ali tajming nije ni uvek slučajnost. Kada se svetinja pojavi tačno u trenutku kada su vlasti očajnički potrebne druge slike u javnom prostoru, dozvoljeno je, i potrebno, postaviti pitanje ko upravlja rasporedom verskog zanosa. Vera pripada ljudima. Kalendar njenih javnih manifestacija, izgleda, pripada nekome drugom.

U istom periodu, čovek koji je predstavljan kao stranačko pojačanje Srpske napredne stranke, Predrag Milošević, uhapšen je jer su kod njega, prema medijskim navodima, pronađene stotine hiljada psihoaktivnih tableta, bensedin, klonazepam i alprazolam, a po nekim izvorima i oružje bez dozvole. Ako hoćete sliku Srbije u dve scene, evo je: u jednoj narod satima čeka da priđe svetinji, u drugoj stranačko pojačanje čeka policiju pored magacina tableta. U jednoj ruci pojas, u drugoj bensedin. U studiju moral, u vikendici magacin.

Tu se pojavila i Marija Vasić, sociološkinja i bivša supruga Nenada Čanka, žena koja po intelektualnom kapacitetu može Vučićeviću da drži lekcije iz života. Ona je u trenutku dok su hiljade ljudi čekale u redu izjavila da poklonjenje pojasu sociološki odgovara pojmu fetišizma. I tu treba biti pošten na obe strane. Sociološki, ona je u pravu: fetišizam u tom registru označava pripisivanje natprirodne moći predmetu, to je udžbenička definicija i nije je ona izmislila. Ali sociološka tačnost i diskurzivna mudrost su dve različite discipline. Ljudi koji satima stoje u redu sa svojim tegobama i svojim mrtvima nisu došli na teorijski seminar, i rečenica koja je na fakultetu definicija, na tom mestu i u tom trenutku postaje šamar, ne zato što je netačna nego zato što ne čuje kome govori. Ona nije morala da slaže da bi pogrešila. Dovoljno je bilo da ne oseti trenutak. I time je Vučićeviću poklonila ono što on najviše voli: materijal za lažnu uvredu, naslov koji se sam piše, nedelju dana programa. Pominjem je ne da bih se pridružio hajci koja joj je slala pretnje, nego da bih rekao ono što se u ovoj zemlji retko sme reći: glupost diskursa nije monopol vlasti.

SPC, Porfirije i granice sekularne države

Centralno pitanje ipak nije jedna sociološkinja, nego institucija koja stoji iza cele scene. Srpska pravoslavna crkva nije samo zajednica vernika, ona je jedna od najmoćnijih institucija u državi, i Porfirije nije privatno lice nego patrijarh te institucije. Godinama se u javnosti iznose navodi o njegovoj bliskosti sa Vučićem, o lobiranju pred izbor, o porodičnim i političkim vezama, a posebno mesto zauzimaju nalazi istraživanja Centra za istraživačko novinarstvo iz maja 2026, koji su otkrili da je izborni Sabor SPC iz 2021, na kome je Porfirije izabran za patrijarha, bio tajno sniman skrivenim kamerama u kripti Hrama Svetog Save. Kamere je, prema tom istraživanju, naručio bivši funkcioner službi bezbednosti iz Banje Luke, blizak balkanskom podzemlju, a komunikacija oko snimanja vođena je preko aplikacije Sky, koju su, kako je u istraživanju citiran jedan teolog, uglavnom koristili kriminalci. Na sam dan Sabora, dok je glasanje još trajalo, jedan sagovornik iz Banje Luke poslao je poruku od jedne jedine reči: "Porfirije." Odgovor je stigao odmah: "On je bio naš prvi pik. Znali smo pre dva dana." Ovo nisu navodi koje iznosim ja, nego dokumentovana prepiska koju je objavio CIN, i koja ne dokazuje da je sam Porfirije znao za snimanje ili učestvovao u dogovoru, ali dokazuje da je ishod glasanja nekome bio poznat i izvestan pre nego što su episkopi uopšte seli za sto. Ako je Bog zaista odlučio ko će biti patrijarh, izgleda da mu je neko, dva dana ranije, preko kriminalne aplikacije za razmenu poruka, blago pripomogao.

Vidimo vozne parkove, Audije i Maybache, pratnje, kamere. Videli smo i vojnike Vojske Srbije kako nose baldahin iznad patrijarha kroz Beograd. Ustav Republike Srbije kaže da je Srbija sekularna država, da su crkva i država odvojene. Pa zašto onda vojnici sekularne države nose baldahin iznad crkvenog poglavara? Pitanje se ne tiče vere, već granice koja je kod nas toliko puta pregažena da se više niko ne seća gde je stajala. Akademik Radomir Saičić je to sažeo u jednu rečenicu: što je Vučić u državi, to je Porfirije u crkvi. Pa je, naravno, odmah proglašen dežurnim pljuvačem.

I da ne ostane apstraktno: država i SPC su 8. maja 2026. potpisale memorandum o osnivanju Univerziteta Sveti Sava, uz prisustvo predsednika. U sekularnoj državi osnivanje konfesionalnog univerziteta uz direktno angažovanje šefa države nije administrativna sitnica, nego korak u brisanju ustavne granice, i to korak koji se pravi bez ozbiljne javne rasprave, kao i sve ostalo.

U taj pejzaž savršeno se uklapa Milica Đurđević Stamenkovski, koju narod zove Mica Zavetnica. Godinama je gradila karijeru na opozicionoj nacionalnoj retorici, Kosovo, izdaja, protiv Vučića, pa je posle izbornog neuspeha ušla pravo u Vladu tog istog Vučića. Nedavno je ispred Crkve Svetog Marka saopštila novinarima da nemaju blagoslov za konferenciju za štampu, uz rečenicu: mene ne morate da poštujete, ali crkvu i državu morate. Zastanimo. ko tačno polaže pravo i prerogativ da nekome kaže da mora da poštuje crkvu? Srbija nije teokratija, nego nominalno demokratija, i u njoj niko zakonom ne sme da zabrani kritiku crkve kao institucije. Ne sme se lomiti, skrnaviti ni pretiti, to zakon s pravom zabranjuje, jer se time napada tuđe pravo i tuđa svetinja. Ali poštovanje kao unutrašnji stav ne propisuje niko, ono se zaslužuje. A ponajmanje ga može tražiti političarka koja se u Hramu Svetog Save slikala pored pojasa Presvete Bogorodice, dok obični ljudi imaju par sekundi da mu priđu posle višesatnog reda. Za takvu pobožnost narod odavno ima tačniji naziv: PR sa tamjanom.

Vojni rok i božiji čovek

U priču o državi koja od građana traži sve više dok im veruje sve manje savršeno se uklapa najava obaveznog vojnog roka. Vlast voli da kaže da vojni rok postoji u mnogim državama, kao da je reč o administrativnom standardu koji se prepisuje iz Evrope kao propis o sijalicama. Ali ta poređenja prećutkuju kontekst, a kontekst je ovde sve. Srbija je iz ratnog stanja izašla pre nešto više od četvrt veka. Generacije koje bi sada trebalo regrutovati odrasle su u zemlji čija vlast neprestano proizvodi ratnu retoriku, zateže odnose sa susedima, glumi opkoljenu tvrđavu i od te glume pravi politički kapital. Pa onda ta ista vlast od tih istih mladih traži da poveruju da je vojska samo mirna patriotska obaveza, kao u Švajcarskoj.

Prisila stvara otpor. To je jedno od osnovnih pravila i psihologije i filozofije, staro koliko i razmišljanje o čoveku: ono što se nameće silom, um doživljava kao napad na sopstvenu autonomiju i odgovara odbijanjem, čak i tamo gde bi dobrovoljno možda pristao. Mladi koji studiraju, rade, obrazuju se i grade nešto svoje doprinose ovoj zemlji svakog dana, i to doprinose Srbiji, a ne Aleksandru Vučiću, jer to dvoje nije isto, ma koliko se trudili da nas ubede u suprotno. Oni nemaju nikakvu obavezu da postanu pešadija tuđe političke paranoje. Znam da zakon ne dozvoljava, i ne bi trebalo da dozvoljava, da se regrutacija sprovodi po političkoj pripadnosti, jer bi to bila diskriminacija koju nijedan pravni sistem ne bi smeo da toleriše. Ali kao ironičnu proveru doslednosti, vredi postaviti pitanje: ako vlast toliko veruje u sopstvenu odbranu i sopstvenu vojsku, zašto se prvi na spisak dobrovoljaca ne prijave upravo oni koji na njenim skupovima najglasnije aplaudiraju? Neka bar oni pokažu primer koji propovedaju, umesto da tu obavezu prepuste generaciji koja u priču ne veruje.

A za sve ostale postoji jedan stari termin koji vredi objasniti, jer predviđam da će mu se vratiti popularnost. U vreme osmanskih opsada Beograda postojao je izraz božiji čovek. Označavao je ljude koji su delovali psihički nestabilno, lude, blažene, one koji nisu pri sebi, i takve ljude Osmanlije nisu dirale, jer se verovalo da ih je Bog dodirnuo i da su pod posebnom zaštitom. Narod je to, naravno, brzo naučio, pa su se mnogi pravili ludi da izbegnu vojsku i nevolju. Ako obavezno regrutovanje krene u ovom ambijentu, u zemlji u kojoj mladi vlasti ne veruju ni pozdrav, termin božiji čovek vratiće se na velika vrata, i to ne zato što su ljudi kukavice, nego zato što niko normalan ne želi da ga država koja ga svakodnevno naziva neprijateljem odjednom proglasi svojim telom za upotrebu.

Da ne bude zabune oko toga odakle ja govorim: ja svoju zemlju volim. Smatram se patriotom i nikada ne bih napustio Srbiju, ni zbog Vučića, ni zbog SNS, ni zbog bilo koga sličnog, jer ovde pripadam i jer ovo nije njihova zemlja ništa više nego moja. Srbija pripada jednako svakom građaninu koji u njoj živi, radi, uči, greši, plaća porez i trpi posledice tuđih odluka. Mučno mi je da gledam šta se radi, ali me to neće naterati da odem. Srbija je opstala pod mnogo gorim vladarima i ostaće tu i kada ovaj prođe.

Sedam mrtvih i ne daješ

Trinaestog marta 2015. srušio se vojni helikopter kod Surčina. Poginulo je sedam ljudi: posada, medicinski radnici i beba stara nekoliko dana, koju je helikopter prevozio iz Novog Pazara u Beograd. Let je, prema svemu što je godinama izlazilo u javnost, umesto na vojni helidrom preusmeravan ka civilnom aerodromu, u zonu ministarskog protokola i kamera, a neki mediji su objavili da je helikopter sleteo i da je beba spasena pre nego što se saznalo da su svi mrtvi. Vest o uspehu bila je spremna pre nego što se znala istina, i to govori sve o redosledu prioriteta te večeri.

Istraga je zatvorena bez ijedne ozbiljne političke posledice. Krivica je gurana ka posadi, pominjan je alkohol kod pilota, što su njegove kolege javno osporavale. A Aleksandar Vučić je izgovorio rečenicu koja je ušla u istoriju domaćeg cinizma: vidim hajku na Gašića i Lončara koji su hteli da spasu dete, ja preuzimam odgovornost, Gašića i Lončara neću da dam.

Sedam mrtvih i ne daješ.

Jedanaest godina kasnije, ista imena i dalje sede u sistemu. U Srbiji politička odgovornost ne znači da neko ode. Naprotiv, znači da se nekoliko dana proizvodi moralna magla dok se javnost ne umori, pa se nastavi dalje, po potrebi na drugoj funkciji. Odgovornost se kod nas ne snosi. Ona se premešta.

Humanitarni kadar i mrtva devojka

Aleksandar Mitrović i smrt Andree Bojanić

Osamnaestog jula 2013. Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pink televizije Željka Mitrovića, udario je automobilom sedamnaestogodišnju Andreu Bojanić u Ustaničkoj ulici u Beogradu. Vozio je znatno brže od dozvoljenog. Andrea je poginula. Vozač nije ostao na licu mesta, pojavio se u policiji tek kasnije, u pratnji oca i advokata. Pravni epilog: kućni zatvor, ukidanja presuda, razvlačenje postupka, i na kraju zastarevanje optužbe za nepružanje pomoći. Neću tvrditi ono što sud nije utvrdio, i neću reći da je otac kupio ishod, jer za to nemam sudsku potvrdu. Ali javnost ima puno pravo da postavi pitanje koje se samo postavlja: koliko su medijska imperija, politički uticaj i najskuplji advokati oblikovali brzinu, tok i ishod postupka u kome je poginulo dete? To pitanje ne nestaje ni posle deset godina, ni posle dvadeset.

Željko Mitrović danas obilazi siromašne porodice, gradi im kuće, deli novac, i sve to snima i emituje. Nekome će ta kuća stvarno promeniti život, i to ne treba poricati. Ali humanitarni kadar ne briše mrtvu devojku. Reputacija koja se gradi kamerom ne vraća ono što je oduzeto brzinom.

A Pink nije samo televizija jednog čoveka, Pink je kulturni aparat raspadanja. Rijaliti programi poput Zadruge i Elite nisu bezazleni šund koji ide posle ponoći, nego model društva koji se emituje ceo dan: poniženje se nagrađuje pažnjom, kriminalci postaju zabavljači, urlanje postaje karakter, a prostakluk autentičnost. Neću reći da svako ko to gleda postaje nasilnik, jer to bi bila ista vrsta jeftine dijagnoze kakvu kritikujem. Poenta je suptilnija i gora: društvo koje godinama gleda kako se poniženje isplati prestaje da se čudi kada javni govor počne da liči na rijaliti. Kada uvreda postane format, niko više ne primećuje da je uvreda.

U tom istom ekosistemu izrastao je Bogdan Ilić, poznat kao Baka Prase, čovek u kome se sabralo previše simptoma da bi bio samo jedan čovek: bahatost, profitiranje od tuđeg poniženja, publika trenirana da ide u napad na koga im se pokaže. Ja sam lično gledao taj obrazac prema Kristini Đukić, poznatoj kao Kika: vređanje izgleda, pesma napravljena protiv nje, streamovi, talas komentara koji se posle svakog njegovog nastupa slivao na nju. Kristina Đukić je pronađena mrtva u decembru 2021. Tužilaštvo nije našlo osnov za krivični postupak, nalazi su govorili o samoubistvu, o kombinaciji supstanci, o oproštajnim porukama i ranijim pokušajima, i tu pravnu granicu poštujem, jer se mora poštovati. Ali pravna nevinost i moralna odgovornost nisu isto, i čovek može biti čist pred sudom a biti školski primer onoga što razara svaku meru pristojnosti u javnom prostoru. On je posle plakao pred kamerama. Danas podržava vlast, napada studente i pojavljuje se na maturama gde ga niko nije zvao, pa se čudi što ga ne žele. Šta je očekivao? Da će društvo koje je godinama učio da se nasilje isplati odjednom prema njemu biti nežno?

Automobil kao argument

Tokom studentskih blokada i šesnaest minuta tišine, ispred Pravnog fakulteta u Beogradu automobili su se zaletali na ljude koji stoje. Slučajno sam se zatekao u prolazu, ne kao učesnik nego kao prolaznik koji nije ni znao da je tu zakazan skup, i video sam tu atmosferu: ulica stoji, ljudi stoje, a vozač procenjuje da je njegovo pravo da prođe važnije od tuđeg tela. U jednom od tih slučajeva povređen je stariji čovek, oko devedeset godina, i odvezen je u bolnicu, a nadležni su vozača zadržali uz sumnje koje idu do najtežih kvalifikacija. Ja pravnu kvalifikaciju ostavljam organima, to je njihov posao. Moje pitanje je jednostavnije i strašnije: kako smo došli do toga da se automobil koristi kao argument u političkoj raspravi?

Da budem jasan i da ne ostavim utisak koji nisam nameravao: ja nisam učesnik studentskog pokreta, niti sam prisustvovao ijednom njihovom skupu, i imam formirano mišljenje o njemu, koje nije naklonjeno. Smatram da taj pokret nije transparentan, i to ne kao osećaj nego kao konkretan prigovor: kada je pokret krenuo na lokalne izbore u Mionici, Sečnju i drugim opštinama pod imenima poput „Ujedinjeni za Mionicu" ili „Glas mladih koji menja Sečanj", birači su glasali za listu na kojoj same kandidate retko poznaju, jer se javnosti nudi ime pokreta, ne imena i biografije ljudi koji bi stvarno odlučivali u skupštini opštine. To nije isto što i klasična stranačka lista sa poznatim liderom koji odgovara za svoje poteze. Pokret koji je počeo kao traženje odgovornosti za nadstrešnicu i pravdu za stradale, tokom vremena je sve više klizio ka političkoj proizvodnji, sa kolom koje se igralo na Autokomandi i raznim performansima koji nemaju nikakve veze sa suštinskim pitanjem, sve dok se nije stiglo do izlaska na izbore pod sličnom logikom neodređenosti: glasaj protiv Vučića, ko će tačno sedeti u skupštini je sporedno pitanje. Ta logika me ne ubeđuje. Nisam spreman da glasam za nepoznato samo zato što je nasuprot poznatom zlu, jer nepoznato može biti gore, a istorija ovog regiona zna primere za to. Primetio sam i nešto što ostavljam bez tumačenja, samo kao zapažanje: nekoliko lica koja su na samom početku pokreta bila najglasnija, potpuno su iščezla iz javnosti. Ne znam razlog i ne spekulišem o njemu. Zanimljivo.

Video sam i drugu stranu tog pokreta, onu koju njegovi simpatizeri retko priznaju. Poznajem ljude koji su na fakultetima trpeli socijalno nasilje od drugih studenata samo zato što su postavili obično pitanje: kada će nastava ponovo početi, jer gube godinu i troškove života u gradu u kom studiraju. Za to pitanje prozvani su ćacima, izopšteni, ismejani, dehumanizovani. Ćaci je postao karakterna presuda, ne opis stava, dovoljno je da imaš drugačije mišljenje o taktici protesta pa da te odmah svrstaju u neprijatelja. To je ista logika koju primenjuje i vlast koju kritikujem u ovom tekstu: neistomišljenik se ne pobija argumentom, već etiketom. Razlika je samo u tome što pokret, za sada, nema institucionalnu moć da tu etiketu pretvori u progon. Da je ima, ne bih se iznenadio ishodom.

I baš zato ne osuđujem paušalno ni sve one koji podržavaju vlast. Postoje među njima i ljudi koji jednostavno nisu ni u kakvim aferama, koji rade svoj posao i ne učestvuju u hajkama, progonima ili ponižavanju neistomišljenika, i njih ne treba trpati u isti koš sa Vučićevićem ili Šapićem samo zato što nose isto partijsko obeležje. Blaise Pascal je u Misli napisao da ljudi gotovo nikada ne čine zlo tako potpuno i radosno kao kada ga čine iz uverenja, i to je tačno za jedan deo onih koji su na mitinzima. Ali nije tačno za sve. Neki veruju u ono što rade. Drugi su tu jer su egzistencijalno zavisni od posla koji bi izgubili da ne dođu, jer nemaju od čega da žive ako otvoreno kažu ne. Idealno bi bilo da svi ustanu i odbiju. Stvarnost retko dozvoljava taj luksuz.

Postoji, uzgred, jedna stvar koju retko ko primećuje u svoj ovoj buci: tradicionalna opozicija je praktično nestala iz slike. Politički prostor je sveden na binarni sudar SNS-a i studentskog pokreta, kao da ništa treće nikada nije ni postojalo. Ne znam da li se deo te opozicije infiltrirao u sam pokret ili je jednostavno izgubio svaki relevantan glas, ali što se mene tiče, ta opozicija zaista nije predstavljala nikakvu suštinsku i realnu alternativu, samo primer opozicije.

Ovde moram da priznam nešto pošteno, jer se ovaj tekst kune u preciznost svuda drugde: kritika koju upućujem vlasti kroz čitav ovaj esej ima mnogo više prostora, dokumentacije i konkretnih slučajeva nego kritika koju upućujem pokretu, i to nije slučajno. To je posledica toga gde je stvarna moć, gde su institucije, budžet, policija i mediji, a ne dokaz simpatije prema jednoj strani. Kritika vlasti nije automatska podrška bilo kome ko stoji naspram nje. I dodajem ovde jednu ogradu koja važi za ceo tekst, ne samo za ovaj deo: nijedan tekst, ma koliko dug, ne može da pokrije svakog čoveka, svaki slučaj i svaku nijansu u ovoj priči, i ne pretvaram se da sam to postigao. Vraćam se sada na temu.

I tu postoji formula koja se ne može zaobići, pa je ponavljam namerno: ako skup nije prijavljen, država ima procedure. Ako jeste prijavljen, država ima obavezu da ga zaštiti. Ni u jednom od ta dva slučaja, ni u jednom, građanin nema pravo da vozilom prolazi kroz ljude. Država koja to toleriše kada se dešava njenim neistomišljenicima poslala je poruku jasniju od svakog saopštenja.

Zvučni top, dokumenta i čovek koji je otišao

O zvučnom topu ću reći tačno ono što znam, i ništa više, jer je to jedina poštena pozicija. Ne tvrdim da je korišćen. Ne tvrdim da nije. Nisam bio tamo, a nisam bio ni na jednom studentskom protestu, tako da ne formiram mišljenje na osnovu rekla-kazala. Snimke koji kruže internetom video sam, i meni lično ne deluju naročito ubedljivo, ali odmah dodajem ogradu: ja nisam stručnjak ni za akustiku ni za fiziku talasa, i moj utisak o snimku vredi koliko i svačiji, dakle malo. Ono za šta jesam kvalifikovan jeste analiza ponašanja, a ponašanje države u ovoj priči je rečitije od svakog snimka.

Pogledajte samo redosled zvaničnih verzija: imamo top. Nemamo top. Imamo, ali se ne koristi u te svrhe. Nije korišćen. Nikada nije ni isporučen. Pet verzija jedne činjenice koja bi se, po prirodi stvari, mogla razrešiti jednim jedinim pogledom u magacin. A onda, kao kruna, predsednik se javno zahvaljuje Ruskoj službi bezbednosti, FSB-u, što je, zajedno sa srpskom službom, navodno potvrdila da top nije korišćen, pri čemu je taj izveštaj na sajtu domaće Bezbednosno-informacione agencije objavljen kao nepotpisan dokument. Zašto se za potvrdu bira baš strana obaveštajna služba, i to nepotpisanim papirom, umesto nezavisne domaće ili međunarodne istrage kakvu su tražili i Evropska komisija i Ujedinjene nacije? Kada država ne ume da proizvede jednu stabilnu verziju o sopstvenom magacinu, pa alibi traži od strane sile umesto od nezavisnih tela, više nije reč o topu nego o poverenju, a poverenje je upravo ono što je u ovoj priči presušilo na obe strane.

Čudna je i epizoda sa Filozofskim fakultetom. Policija je tokom postupka koji je prvobitno bio vezan za smrt studentkinje ušla na fakultet i privremeno oduzela dokumentaciju plenuma više fakulteta, a tužilaštvo je potom saopštilo da su u toj dokumentaciji pronađeni zapisi koji pominju zvučni top, pa se narativ preko noći preusmerio ka priči o simulaciji. Ja tu imam pitanje koje nije napad na studente nego pitanje ozbiljnosti: znalo se da policija ulazi na fakultete, videli smo to u Novom Sadu i Novom Pazaru. Ako su ta dokumenta bila krucijalna, kako su ostala tamo gde u svakom trenutku može da uđe policija, ili bilo ko ko se policijom predstavi? Organizacija koja predviđa poteze protivnika ne ostavlja svoju internu dokumentaciju na izvolte.

A sada ono što se pouzdano zna, jer se dogodilo pred svima. Aleksandar Radić, vojni analitičar koji se decenijama bavi vojskom, javno je pričao o svom zaključku da je zvučni top upotrebljen, navodeći kao razlog da mu je, dok je bio u šetnji, prišla grupa mladih ljudi u prslucima za koje je tvrdio da služe kao zaštita od dejstva zvučnih talasa. Priznajem da mi ta epizoda, uzeta sama za sebe, ne deluje kao čvrst dokaz, jer se prsluk može objasniti na više načina, a spekulacija o zvučnom topu kružila je i pre bilo kakvog konkretnog dokaza. Nijedna strana u ovoj priči, iskreno rečeno, ne uliva mi puno poverenja. Ono što je nesporno jeste šta se Radiću dogodilo posle njegovih javnih izjava: pretres stana, poziv Vojne policije, a prorežimski mediji emitovali su snimke praćenja na kojima se vidi i njegova maloletna ćerka. Radić je posle toga napustio Srbiju sa porodicom. Kada država, ili mediji koji rade njen posao, emituju snimke praćenja nečijeg maloletnog deteta, polemika sa analitičarem prerasta u zastrašivanje, i to zastrašivanje sa vrlo preciznom adresom: poruka nije upućena samo Radiću, nego svakome ko je blizu vojske, bezbednosnih struktura i znanja iznutra.

Istorija ovde nudi lekciju koju autoritarne vlasti nikada ne nauče na vreme. Fulgencio Batista vladao je Kubom kao čovek koji državu doživljava kao produženi kabinet, sa policijom, tajnom službom i vojskom za koju je verovao da je njegova. Fidel Kastro i Če Gevara vodili su gerilski rat iz planina, ali Batistu na kraju nije srušila romantična slika revolucionara koji ulaze u Havanu. Srušilo ga je to što je njegov sopstveni aparat počeo da računa bez njega: krajem 1958. njegovi generali su već pregovarali iza njegovih leđa, procenjujući kako da prežive ono što dolazi, i kada je Če zauzeo Santa Klaru, Batista je u noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. pobegao avionom sa porodicom i bogatstvom, dok je vojska koju je smatrao svojom kapitulirala bez njega. Poenta nije u geografiji bekstva. Poenta je u tome da se kraj autoritarne vlasti nikada ne čuje prvo na trgu. Prvo se čuje u šapatu sopstvenog aparata, u trenutku kada ljudi u sistemu počnu da prave plan za dan posle. Zato se ovakvi režimi ničega ne plaše kao ljudi bliskih vojsci koji misle svojom glavom, i snimak maloletne ćerke jednog analitičara treba čitati upravo u tom svetlu, kao nervozu sistema koji dobro zna odakle mu istorijski stiže kraj.

Lekovi na tacni i narod na dnevnici

Predsednik Srbije se u jednom danu pojavljuje na televiziji kao pravnik, farmaceut, lekar, ekonomista, rudar, vojni strateg, socijalni radnik, otac nacije, žrtva zavere i komentator sopstvenih misterija. Prema Ustavu, predsednik nije Vlada, nije ministar zdravlja, nije direktor fonda za zdravstvo i nije farmaceut. Ali u političkom pozorištu ove vlasti on je sve to odjednom, jer institucije postoje samo kao scenografija oko jednog glasa.

Krajem juna 2026. izašao je pred kamere i počeo da iznosi lekove. Antibiotike, kardiološke preparate, terapije za pritisak, za dijabetes, za srce, lekove koji se izdaju isključivo na recept. Da objasnim zašto je to više od lošeg ukusa. Zakon o lekovima zabranjuje oglašavanje lekova koji se izdaju na recept prema opštoj javnosti, i zato nikada niste videli televizijsku reklamu za antibiotik onako kako gledate reklamu za deterdžent. Ta zabrana postoji s razlogom: lek nije roba koja se bira po simpatiji, lek se uzima po indikaciji, na osnovu pregleda, i svako podsticanje javnosti da o lekovima razmišlja kao o proizvodima sa akcije direktno je opasno po zdravlje. Predsednik države je pred dvadeset kamera radio upravo ono što je farmaceutskoj industriji zakonom zabranjeno, i pretvorio je terapiju pacijenata u politički performans.

A onda dolazi detalj koji otkriva celu psihologiju vlasti. Govoreći o cenama, napao je farmaceutske kompanije i saopštio da će, citiram smisao, mi preuzeti trošak na sebe. Obratite pažnju na to mi. Ne država. Ne budžet. Ne institucije koje svi finansiramo porezima. Mi, dakle on i njegova vlast, kao da novac izlazi iz njihovog džepa, a ne iz budžeta u koji taj isti narod uplaćuje svaki dinar. To je jezik vlasnika, ne jezik funkcionera.

Mehanizam vredi razumeti do kraja, jer objašnjava zašto slika nije onako jednostavna kako je predstavljena. Cenu leka na pozitivnoj listi i procenat participacije koji pacijent plaća ne određuje farmaceutska industrija, već komisija pri RFZO, dakle sama država. Sniženi su lekovi sa liste A i A1, oni sa fiksnom ili procentualnom participacijom: Panklav je sa 260 pao na 71 dinar, Lorista za pritisak sa 176 na 50 dinara, Glukofaž za dijabetes sa 283 na 121 dinar. To su realne uštede za penzionere i hronične bolesnike koji uzimaju više terapija dnevno, i njih ne treba omalovažiti. Ali lekovi koji nisu na pozitivnoj listi, oni koje pacijenti plaćaju u potpunosti, po nekoliko hiljada dinara mesečno, ostaju netaknuti tom merom, jer za njih ne postoji alternativa niti sniženje, bez obzira na to koliko je terapija neophodna. Napad na farmaceutsku industriju, dakle, preusmerava pažnju sa sistema koji predsednik sam kontroliše na kompanije koje cenu jeftinijih lekova odavno ne određuju same. Publika kojoj se obraćao to ne zna, i on računa upravo na to.

U isti registar spada i ministar trgovine Tomislav Momirović, koji je 2024. objasnio narodu da dva jajeta od 22 dinara mogu čoveka da drže sitim ceo dan. To je filozofija ove vlasti prema siromaštvu, sažeta u jednu rečenicu: siromaštvo se ne rešava, siromaštvu se objašnjava kako da bude zahvalno.

Kada novac govori, ljudska prava ćute. A kada politika govori o novcu, novac se povuče dva koraka unazad i pusti propagandu da odradi prljaviji deo posla.

I skupovi su deo iste ekonomije. Novinari N1 dokumentovali su da su učesnici jednog skupa Srpske napredne stranke dobijali po tri hiljade dinara dnevnice za dolazak. Meni su, nezavisno od toga, stizale poruke ljudi koji su tih dana dovoženi u Beograd i koji su mi opisivali isto: tri hiljade dinara i sendvič. To drugo nije sudski verifikovano i ne predstavljam ga kao presudu, nego kao lični materijal koji se poklapa sa onim što je dokumentovano. Slika koja iz svega izlazi je jednostavna: narod se na te skupove ne skuplja, narod se doprema, autobusima, spiskovima i dnevnicama, kao logistika prisustva. Na snimcima koji su kružili mrežama videlo se i deljenje hrane iz kamiona, prizor koji se u ovom gradu već viđao, na Miloševićevim skupovima devedesetih. Između te dve slike stoje tri decenije i, kako bi rekao Zoran Đinđić, možda je i do nas.

Pevačica koju su ućutkali

Srbija istovremeno rasprodaje ono od čega se živi. Rudnici, šume, vode, strateška preduzeća, sve se pretvara u maglu ugovora i nacionalnih projekata, a Bor je poseban slučaj: ko god pokuša da izbliza vidi šta se u borskom rudarskom basenu zaista dešava, ko upravlja, pod kojim uslovima i ko zarađuje, naići će na isti zid na koji nailaze svi koji pitaju za nadstrešnicu u Novom Sadu ili za EXPO. Veliki projekti su idealni za velike zloupotrebe upravo zato što su preveliki za javnu raspravu i previše upakovani u patriotizam za normalno pitanje.

Danica Crnogorčević i političko kažnjavanje umetnika

A šta se dešava kada neko iz sveta kulture stane na pogrešnu stranu, najbolje pokazuje slučaj Danice Crnogorčević, umetnice i pevačice prema kojoj gajim duboko poštovanje. Danica je pevačica etno i duhovne muzike, žena koja neguje srpsku tradiciju, duhovne i rodoljubive pesme, čiji glas znaju i vole ljudi kojima je srpski identitet svetinja. Dakle, po svim parametrima vlasti koja se zaklinje u srpstvo, ona bi trebalo da bude nacionalno blago. Onda su ona i njen suprug podržali studentske proteste, i krenuo je niz: otkazan koncert u Kragujevcu, pa na Zlatiboru, pa u Kraljevu, pa u Bijelom Polju, i na kraju u Vršcu, u Narodnom pozorištu Sterija, zakazan za 23. maj 2026.

Za taj koncert sam ja lično kupio karte. Organizovao sam put, isplanirao dan, izdvojio novac. Dan pre koncerta stigla je poruka da je otkazan. Pisао sam pozorištu i rekao im ono što mislim: da je sramota što je institucija kulture dozvolila da se koncert otkaže pod političkim pritiscima, jer ustanova koja postoji da štiti umetnost i slobodu izražavanja ne sme da kapitulira pred nekoliko telefonskih poziva, i da su publici pokazali koliko zapravo vrednuju i umetnost i ljude koji ih finansiraju. Radnici pozorišta tu nisu krivi, i to sam im takođe rekao. Kriv je sistem pritiska koji instituciju natera da klekne. Kada su mi rekli da imaju svoje zastupnike koji će se time baviti, odgovorio sam im da po zakonu imaju rok od četrnaest dana da mi vrate novac za kartu, i da tu obavezu niko ne može da izmisli niti da odloži pozivanjem na interne procedure. Novac za kartu su mi vratili za nekoliko dana. Taj iznos sam kasnije, zajedno sa dodatnim sredstvima, usmerio u dobrotvorne svrhe, jer refundacija karte nije bila poenta, poenta je bila princip: institucija koja od građana traži poverenje ne sme da im uzvraća ćutanjem i izgovorima kada dođe vreme da odgovori za sopstvenu odluku.

Ivan Đorđević, direktor tog pozorišta, smenjen je 28. aprila 2026, bez ozbiljnog obrazloženja, glasovima odbornika vladajuće stranke, a u medijima se kao jedan od razloga pominjao upravo zakazani Danicin koncert. I sada spojite sliku: u godini posvećenoj Jovanu Steriji Popoviću, piscu po kome pozorište nosi ime, u Vršcu se smenjuje direktor jer je zakazao koncert pevačice srpskih duhovnih pesama. Vlast koja se svakog dana kune u srpstvo ućutkala je glas koji to srpstvo peva, onog trenutka kada je taj glas podržao pogrešne ljude. Tradicija je, ispostavlja se, dobra dok peva po njihovom rasporedu.

Grad kao privatno dvorište

Bio sam mali kada su neke od ovih stvari počinjale, ali ih pamtim, jer se takve slike pamte. Pamtim priču o grobu Dimitrija Tucovića, osnivača srpske socijaldemokratije, čoveka po kome je Slavija decenijama nosila ime. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 15. decembra 2016, uz državne i vojne počasti, u Aleju velikana na Novom groblju, jer je rekonstrukcija trga bila zvanični povod, a na centralno mesto podignuta je fontana koja je trebalo da svetli, peva i igra. Pa je neko vreme i pevala. Pa posle više nije pevala, samo je svetlela. Bista mu se na obodni plato Slavije vratila tek 2018, dve godine pošto je čovek koji je osnovao srpsku socijaldemokratiju morao da se seli sa trga koji je nekada nosio njegovo ime, da napravi mesta fontani.

Staro sajmište je teža priča, i nju treba ispričati do kraja, jer se kod nas o njoj govori u polurečenicama. Na levoj obali Save, preko puta mesta gde danas stoji tržni centar Galerija, nalazio se nacistički logor u kome su tokom Drugog svetskog rata zatvarani i ubijani Jevreji i Romi. Beograd je 1942. godine bio među prvim gradovima u Evropi koje su nacisti proglasili za Judenfrei, očišćen od Jevreja, i taj podatak bi trebalo da stoji na ulazu u grad kao trajna opomena, a ne u fusnotama. Ubijanje je vršeno i mobilnim gasnim kamionom, vozilom u koje su ljudi utovarani živi a istovarani mrtvi, a taj kamion i njegova dva vozača, Gec i Majer, ostali su zabeleženi i u istoriji i u književnosti, jer je David Albahari o njima napisao roman koji se tako i zove, Gec i Majer, knjigu koju bi trebalo čitati u školama. Memorijalni centar Staro sajmište formalno je osnovan tek 2020. godine, Centralna kula je obnovljena, ali širi kompleks i dalje nosi teret decenija nedostojanstva, u kojima je na prostoru logora, između ostalog, radio i parking servis. Topovske šupe na Autokomandi, logor iz 1941. kroz koji su prošle hiljade Jevreja i Roma pre streljanja, godinama su bile predmet komercijalnih planova za gradnju.

Beograd tako živi u dve brzine: fontana radi na vreme, dok sećanje čeka na red koji mu niko ne zakazuje.

I u tom istom gradu Aleksandar Šapić postavlja vagu na Terazije, jer Terazije na turskom znače terazije, pa je neko procenio da je vrhunac urbanističke misli da trg dobije doslovnu ilustraciju svog imena. Dosetka kao vizija grada. Problem nije samo estetski, mada je i estetski. Problem je u pitanjima koja se ne postavljaju: ko je o tome odlučio, gde je bila javna rasprava, koliko košta i ko plaća? Plaćaju građani, jer uvek plaćaju građani. A grad u kome se ovakve intervencije rade preko noći, bez pitanja onih koji u njemu žive, nije grad građana nego privatno dvorište čoveka na funkciji. Setite se sada Aleksandra Makedonskog sa početka ovog teksta, vladara koji je odbio da mu se planina pretvori u spomenik da bi ljudi imali od čega da žive. Dve i po hiljade godina kasnije, u Beogradu se postavljaju vage i fontane koje pevaju, a pitanje šta je ljudima zaista potrebno ne postavlja niko.

Sistem koji ne štiti

U normalnoj državi policija je orijentisana ka zakonu, državi i građanima, i tada štiti svakoga: i protestanta, i novinara, i studenta, i žrtvu, i vernika, i ateistu. Kod nas se policija prečesto ponaša kao da je orijentisana ka jednom čoveku, i tada se zakonski jezik ne koristi da zaštiti, nego da obeshrabri.

Evo kako to izgleda iz blizine. Pratio sam osobu koja je došla da prijavi nasilje, sa vidnim povredama i u distresu, i policijski službenik joj je saopštio sledeće: smiri se, ti nisi žrtva, ti si potencijalna žrtva, kao što je i taj ko ti je to uradio potencijalni osumnjičeni. Procesno, to je verovatno tačno, pretpostavka nevinosti postoji s razlogom i ne treba je rušiti. Ali čovek sa povredama nije došao u stanicu po seminar iz krivičnog postupka. Došao je po zaštitu. Rečenica koja je pravno besprekorna može biti ljudski porazna, i institucija koja to ne razume zaboravila je zašto postoji: postoji zbog čoveka, a ne čovek zbog nje.

Gašenje CEZAM-a i mentalno zdravlje mladih

Isti obrazac važi i za sistem brige o mentalnom zdravlju, i tu ću govoriti na osnovu informacija do kojih sam došao, uz jasnu ogradu da javnih izvora o ovome gotovo da nema, što je i samo po sebi deo problema. Institut za mentalno zdravlje, koji ljudi kolokvijalno zovu po Palmotićevoj iako se zapravo nalazi u ulici Milana Kašanina, ustanova koja bi morala biti stub društvene brige, prolazio je kroz dugu inspekciju i kadrovske smene. Centar za mentalno zdravlje mladih, CEZAM, pružao je besplatnu psihološku podršku mladima na mestu gde je sistem inače ne pruža, i taj centar je danas ugašen, a na tom mestu radi kancelarija jedne državne institucije. Kada se u zemlji sa ovakvim nivoom kolektivnog stresa gasi prostor besplatne psihološke podrške mladima, prestaje da bude reč o kadrovskom pitanju i postaje poruka jednoj generaciji da ni njeno mentalno zdravlje nije prioritet nikome.

I sada sve to saberite. Profesori su mete. Studenti su neprijatelji. Novinari dobijaju pretnje. Karikaturista se optužuje da poziva na ubistvo. Vojni analitičar odlazi iz zemlje jer su mu emitovali maloletnu ćerku. Pevačici duhovnih pesama otkazuju koncerte. Žrtvi nasilja se u stanici objašnjava da je potencijalna. Mladima se gasi centar za psihološku pomoć.

Vlast koja ovo radi voli da kaže da brani Srbe. Ali pogledajte spisak. Profesor je Srbin. Student je Srbin. Novinar je Srbin. Analitičar je Srbin, i njegova ćerka je Srpkinja. Danica Crnogorčević peva srpske duhovne pesme. Žrtva na šalteru je Srpkinja. Mladić kome je ugašen CEZAM je Srbin. Oni ne tuku nikakvu apstraktnu opoziciju, nikakve strane plaćenike, nikakve antisrbe. Pod zastavom Srbije tuku Srbe, ljude koji ovoj zemlji doprinose porezima, znanjem, radom i talentom, i tuku ih iz jednog jedinog razloga: zato što misle svojom glavom. To je paradoks koji cela njihova propaganda postoji da sakrije, i zato ga treba izgovoriti što jednostavnije: ova zemlja pripada svima nama, i niko nema pravo da nam objašnjava da je Srbija isto što i njegova fotelja.

Formula se održava

Slavko Ćuruvija i pravda bez ishoda

Ova zemlja pamti i ono što se dogodilo pre nego što je studentski pokret uopšte postojao, pre nego što je iko čuo za pojas ili zvučni top, u vremenu koje mlađi čitaoci znaju samo iz priča roditelja. Slavko Ćuruvija, novinar i izdavač, ubijen je na Uskrs 1999. godine, u državi Slobodana Miloševića, posle režimske hajke i praćenja državne bezbednosti. Sud je dvadeset i dve godine kasnije osudio četvoricu bivših pripadnika tajne policije, Apelacioni sud ih je potom oslobodio, a Vrhovni sud je utvrdio da je tim oslobađanjem povređen zakon, ali bez dejstva na pravosnažni ishod. Nalogodavac je, formalno, i dalje nepoznat. Kod nas se istorija ne ponavlja. Ona se prosto nikada nije završila.

Ivan Stambolić, nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije i Miloševićev politički mentor koga je ovaj politički likvidirao mnogo pre nego što ga je fizički uklonio, otet je i ubijen 2000. godine, i sudski je utvrđeno da je nalog za ubistvo došao od Slobodana Miloševića. Mira Marković je otišla u Rusiju, gde je i umrla. Marko Milošević ostao je upamćen, između ostalog, i po priči o motornoj testeri u Požarevcu. Porodična vlast devedesetih pokazala je do kraja kako izgleda država pretvorena u privatni aparat sile: neko od aktera bude uhapšen, neko pobegne, neko umre pre presude, a društvo ostane sa senkom sa kojom se nikada nije do kraja obračunalo.

I sada, na samom kraju, onaj snimak. Crno-beo, zrnast, sa zbora u Novom Sadu, devedesete godine. Mlad čovek stoji pred mikrofonom i traži od tadašnjeg ministra da podnese ostavku zbog ubistava koja su se dešavala, i govori, gnevно i uvereno, o fotelji koja je nekome važnija od života dece. Taj mladi čovek zvao se Aleksandar Vučić.

Namerno tim snimkom nisam počeo ovaj tekst, jer bi tada bio samo anegdota o ironiji sudbine. Ostavio sam ga za kraj, jer on nije anegdota. On je bumerang. Pitanje koje je taj mladić postavio devedesetih nije nestalo. Vratilo se, posle trideset godina, tačno na adresu pošiljaoca, i sada stoji pred njim u svakom od ovih slučajeva. Ko je naredio? Ko je znao? Ko je ćutao? Gde je telo Danke Ilić? Zašto se u predmetu ubistva i bureta pominje šef policije, a lice odgovornosti je konobar od dvadeset godina? Zašto vojska sekularne države nosi patrijarha na baldahinu? Zašto se svetinja pojavljuje tačno kada vlasti trebaju druge slike? Zašto se smenjuje direktor pozorišta koji je zakazao pogrešan koncert? Zašto se lekovi na recept iznose pred kamere kao roba sa akcije? Zašto se ljudi dovoze i plaćaju da glume podršku? Zašto vojni analitičar mora da napusti zemlju jer su mu emitovali dete? Zašto bi mladi služili vojsku državi koja ih proglašava neprijateljima čim progovore?

Fotelja važnija od života.

Od života Andree Bojanić. Od života Danke Ilić, čije telo nije pronađeno. Od šesnaest života pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Od života čoveka zabetoniranog u bure. Od života novinara ubijenog na Uskrs, bez nalogodavca i bez pravde. Od sedam života u helikopteru koji je leteo ka kamerama. Od starca oborenog ispred Pravnog fakulteta. Od dece koja odrastaju uz rijaliti kao školu vrednosti. Od građana koji se na granici pretvaraju u pasoš, na mitingu u broj sa dnevnicom, u bolnici u trošak, u crkvi u kadar, a u sopstvenom gradu u publiku tuđeg ukusa.

Nenad Čanak je jednom rekao da Srbija trune iznutra kao šupalj zub. Možda je preterao. Možda nije. Ali svako ko je ikada imao takav zub zna kako to ide. Ne boli stalno. Nekada ćuti mesecima. Navikneš se da žvaćeš na drugu stranu, pa misliš da može još malo, pa još malo. A onda jedne noći bol probije tako da više ne postoji ništa drugo, ni ideologija, ni televizija, ni stranka, ni zastava, ni konferencija za štampu. Samo kvar koji je predugo ignorisan.

Srbija danas žvaće na drugu stranu.

I zato pitanje sa onog snimka više ne pripada mladiću koji ga je postavio. Pripada svima nama koji gledamo šta je od tog pitanja ostalo. Da li je fotelja važnija od života? U ovoj zemlji, odgovor se zna mnogo pre nego što se izgovori.