Sholastika, neoplatonizam, manihejstvo,mazdaizam i nominalizam — šta je Srednji vek zaista mislio

Šta je bilo pre — i zašto je to važno

Da bi sholastika imala smisla, mora se razumeti šta je prethodilo njoj. Istorija ideja nije niz izolovanih sistema koji se pojavljuju iz ničega — svaka velika intelektualna tradicija odgovara na nešto što je pre nje postojalo, nešto što je ostavljeno nedovršenim, ili nešto što je prestalo da funkcioniše.

Godine 476. pada Zapadno Rimsko Carstvo. Ali šta to zapravo znači? Rimsko Carstvo je, otprilike od 285. godine, funkcionisalo kao dve zasebne administrativne celine — Zapadno, sa sedištem u Rimu, koje je govorilo latinskim, i Istočno, sa sedištem u Konstantinopolju, koje je govorilo grčkim. Kada kažemo da je “Rim pao”, mislimo na Zapad — Italiju, Španiju, Galiju, severnu Afriku. Istočno carstvo, koje danas zovemo Vizantijskim, nastavlja da postoji punih hiljadu godina posle toga, sve do 1453.

Zašto ovo ima veze sa filozofijom? Zato što je antička filozofija — Platon, Aristotel, Euklid, stoici — bila napisana na grčkom. Zapadni Rim je bio latinski svet koji je uvek bio u neku ruku kulturno zavistan od Grčke, ali koji je imao prevode, škole i obrazovanu klasu koja je mogla da čita grčki ili bar da koristi latinske adaptacije grčke misli. Kada taj sistem kolapsira pod naletima germanskih plemena — Vizigota, Vandala, Ostrogota — nestaje i institucionalna infrastruktura koja je sve to održavala. Nestaju retorske škole, filozofske akademije, javni intelektualni život. Grčki jezik postepeno izumire na Zapadu. Nema ko da čita Aristotela, nema ko da ga prevodi, nema ko da ga predaje.

Šta ostaje? Crkva. Manastiri postaju jedina mesta gde se čuvaju i prepisuju knjige. Obrazovanje se svodi na takozvani trivium — gramatiku, retoriku i logiku — i quadrivium — aritmetiku, geometriju, muziku i astronomiju. To je sedam slobodnih umetnosti, i to je sve što postoji od formalnog intelektualnog života nekoliko vekova.

Dakle: Zapad ne gubi grčku filozofiju jer je Grčka poražena. Gubi je jer je sopstveni obrazovni i kulturni sistem prestao da funkcioniše. Izgubio je vezu sa tradicijom kojoj je i sam pripadao.

Avgustin i neoplatonizam — vera koja traži razumevanje

Pre sholastike, dominantna filozofija unutar hrišćanske crkve bio je avgustinizam. Aurelije Avgustin (354–430) je jedna od centralnih figura čitave zapadne misli — i bez razumevanja njega, nemoguće je razumeti ono što dolazi posle.

Avgustin je pre svega čovek koji je živeo ideje koje je mislio. Nije bio kabinetski filozof. Prošao je kroz manihejstvo, skepticizam, neoplatonizam, i na kraju hrišćanstvo — i svaki od tih prelaza ostavio je trag u njegovoj teologiji. Ono što ga čini izuzetnim jeste to što nije prosto odbacivao prethodne tradicije, nego ih je preoblikovao i ugrađivao u novu sintezu.

Ključni filozofski uticaj na Avgustina bio je neoplatonizam, naročito onaj Plotina (204– 270). Ko je bio Plotin? Plotin je možda najvažniji filozof između Aristotela i Dekarta — a većina ljudi nikad nije čula za njega. Rođen u Egiptu, živeo u Rimu, pisao na grčkom. Razvio je sistem koji je nadogradio Platona na način koji je imao ogroman uticaj ne samo na hrišćanstvo nego i na islamsku i jevrejsku filozofiju.

Plotinov sistem počiva na ideji emanacije. Na vrhu svega nalazi se Jedno — apsolutno, neizrecivo, van svake kategorije. Iz Jednog emanira Nous — božanski Um, koji sadrži sve platonovske ideje/forme. Iz Nousa emanira Svetska duša. Iz Svetske duše — materijalni svet. Emanacija nije stvaranje u hrišćanskom smislu — Jedno ne donosi odluku da stvori svet. Svet proističe iz Jednog nužno, kao što svetlost proističe iz sunca, bez umanjenja izvora.

Šta Avgustin uzima od ovoga? Uzima ideju da je Bog transcendentan, da je istina unutrašnja a ne spoljašnja, i da duša spoznaje Boga ne kroz čulno iskustvo nego kroz unutrašnje prosvetljenje — illuminatio. Bog je kod Avgustina vrhovni oblik Platonovog Dobra, a spoznaja istine nije rezultat logičke analize spoljnog sveta nego okretanja duše prema unutra, prema božanskom svetlu koje u njoj prebiva.

Njegova temeljna formula: fides quaerens intellectum — vera koja traži razumevanje. I njen pandan: crede ut intelligas — veruj da bi razumeo. Ovo nije iracionalno — Avgustin ne kaže “ne misli.” Kaže: vera je polazna tačka, a razum je instrument kojim produbljujemo ono u šta verujemo. Ne verujem zato što sam dokazao; verujem, i onda pokušavam da razumem šta to verovanje znači.

Avgustinizam dominira zapadnom hrišćanskom mišlju sve do dvanaestog veka.

Manihejstvo — dualizam koji je Avgustin živeo

Da bi se razumeo Avgustin, mora se razumeti manihejstvo — jer je Avgustin bio manihejac gotovo desetak godina pre nego što je prešao u hrišćanstvo.

Mani (216–274. n.e.) je prorok rođen u Persiji, u gnostičkoj zajednici. Sebe je smatrao poslednjim u nizu proroka — posle Zaratustre, Bude i Isusa. Putovao je, propovedao, osnivao zajednicu. Na kraju ga je persijski car Bahram I dao uhapsiti i pogubiti. Ipak, njegova religija se proširila neverovatno daleko — od Španije do Kine, gde je preživela sve do četrnaestog veka.

Centralna ideja manihejstva je radikalni dualizam: postoje dva večna, ravnopravna principa — Svetlost i Tama, Dobro i Zlo. Nisu hijerarhijski — nisu jedan jači, drugi slabiji. Oba su od večnosti, i oni su u večnoj borbi.

Kosmogonija izgleda ovako: na početku, Carstvo Svetlosti i Carstvo Tame su odvojeni. Tama napada Svetlost. U borbi, čestice Svetlosti bivaju zarobljene u materijalnom svetu. Materijalni svet je dakle zatvor za te svetlosne čestice — koje su zapravo božanske iskre. Ljudska duša je jedna takva čestica. Telo je tamnica od materije — tamne, zle materije. Cilj čoveka je da oslobodi svetlosne čestice i vrati ih u Carstvo Svetlosti.

Zašto je ova ideja bila privlačna Avgustinu? Zato što pruža racionalno objašnjenje za zlo. Kaže “veruj i ne pitaj.” Kaže: svet je borbeno polje dve sile, i to je logički zadovoljavajuće objašnjenje za sve patnje i nepravde koje vidimo oko sebe. Ako postoji dobar bog i zao bog, misterija zla je rešena.

Iz dualizma proističu i etičke posledice koje manihejstvo izvodi krajnje dosledno. Ako je materija zla, telo je sumnjivo. Seksualnost je problematična jer stvara nova tela — dakle nova zarobljavanja svetlosti u materiji. Svako rađanje produžava kosmički problem. Jedenje mesa je loše jer ubija životinje koje sadrže svetlosne čestice. Bogatstvo i udobnost vezuju čoveka za materiju.

Manihejci su bili podeljeni na dve klase: electi — Izabrani, koji su živeli potpunim asketizmom, i auditores — Slušaoci, obični vernici koji su živeli normalnim životom ali materijalno podupirali Izabrane. Avgustin je bio slušalac.

Razočarao se postepeno, iz više razloga. Manihejski intelektualni vođa Faustus, koga je godinama jedva čekao da upozna, pokazao se kao površan čovek koji nije mogao da odgovori na ozbiljna pitanja. Manihejska astronomija bila je netačna — Avgustin je to empirijski proverio. I na kraju, filozofski problem koji je bio nerešiv: ako je Bog čist i dobar, kako ga je Tama uopšte mogla povrediti i zarobiti njegove čestice? A ako ga nije mogla povrediti — zašto je ovaj kosmos uopšte nastao?

Kada je prešao u hrišćanstvo i sreo neoplatonizam kroz Plotina, našao je ono što mu je trebalo: Bog je izvan dosega zla uopšte, jer zlo nije realna sila. Zlo je privatio boni — odsustvo dobra.

Privatio boni — šta je zapravo zlo

Privatio boni je Avgustinov odgovor na problem koji ga je proganjao čitav mladi život: odakle zlo, ako postoji svemoćan i savršeno dobar Bog?

Postoje dve logički moguće pozicije. Prva: zlo je realna, pozitivna sila u svemiru— postoji kao što postoji dobro. Ali tada ili Bog nije svemoćan, ili nije dobar, ili nije jedini bog. Manihejstvo bira ovu opciju. Druga mogućnost: zlo nije supstancija, nije posebna stvar — to je nedostatak dobra. Avgustin bira ovu, i iz nje gradi doktrinu privatio boni.

Njegova teza: sve što postoji — dobro je, utoliko što postoji. Bog je stvorio sve, i sve što je stvorio, jeste dobro. Zlo nije stvar, nije supstancija, nije entitet — to je korupcija, odsustvo, lišenost dobra koje bi trebalo da bude prisutno.

Latinsko privatio znači lišenost, oduzimanje. I tu je ključna distinkcija: privatio nije isto što i negatio. Kamen nema vid — ali to nije sljepoća. Sljepoća je odsustvo vida kod bića koje po svojoj prirodi treba da vidi. Privatio uvek podrazumeva normu, standard — odsustvo nečega što bi trebalo da bude tu.

Primeri su svuda oko nas. Sljepoća nije posebna stvar koja postoji u oku — to je odsustvo funkcije koja bi trebalo da bude prisutna. Bolest nije supstancija koja ulazi u telo — to je odsustvo zdravlja, narušenost prirodnog reda organa. Laž nije posebna tvar — to je odsustvo istine u iskazu koji bi trebalo da je istinit. Moralno zlo nije posebna sila — to je volja koja se okrenula od Boga, od savršenog dobra, ka nečemu manjem.

Toma Akvinski preuzima i precizira ovu doktrinu dodajući aristotelovsku preciznost: zlo je privatio boni debiti — odsustvo dobra koje duguje toj prirodi. Svako biće ima svoju prirodu i svoju svrhu — telos. Zlo je kada to biće ne dostiže svoju svrhu, ne funkcioniše prema svojoj prirodi.

Jungova kritika ove doktrine je verovatno najpoznatija u modernom dobu. U Odgovoru Jovu i Aionu kaže: ovo je intelektualno izbegavanje. Holokaust, Aušvic, mučenje dece — to nazvati odsustvom dobra je eufemizam koji ublažava on o što je sasvim realno i aktivno. Jung predlaže da se u sam pojam Boga uključi i tamna strana — Umbra Dei. Bog biblijskog teksta nije jednodimenzionalno dobro biće; to je biće koje se kladi o Jovu sa đavolom, koje zapoveda genocid, koje je ljubomorno i osvetoljubivo. Odbijati to videti, po Jungu, znači projektovati sopstvenu senku.

Postoji i fenomenološki prigovor koji ne zahteva Junga: kada kažemo “to je strašno zlo” — ne mislimo na odsustvo. Zlo se oseća kao prisutnost, kao sila, kao nešto što aktivno deluje. Privatio boni ne odgovara iskustvu zla onakvom kakvo ono jeste.

Zoroastrizam i mazdaizam — persijski koren dualizma

Da bi se razumelo odakle Maniju potiče ideja o večnoj borbi svetlosti i tame, mora se otići korak dalje unazad — u Persiju, u zoroastrizam.

Zaratustra (grk. Zoroaster ) je iranski prorok čije se delovanje datira različito — negde između 1500. i 600. pre nove ere, zavisno od izvora. Reformisao je staru iransku politeističku religiju i postavio temelje prve poznate monoteističke ili dualističke teologije.

Zoroastrizam — ili mazdaizam, kako se često naziva, od Ahura Mazde, vrhovnog božanstva — počiva na fundamentalnoj suprotnosti između dva principa: Ahura Mazde, Gospoda Mudrosti, koji je izvor svetlosti, istine i dobra, i Angra Mainju (kasniji naziv: Ahriman), destruktivnog duha koji je izvor tame, laži i zla. Ceo materijalni i duhovni svet je bojno polje između ove dve sile. Čovek nije pasivan posmatrač — bira stranu kroz svake misli, reči i dela. Postoji i eshatološka dimenzija: na kraju vremena, Ahura Mazda će pobediti, zlo će biti uništeno, a pravični će biti vaskrseni.

Sveta knjiga zoroastrizma je Avesta — zbirka himni, rituala, pravnih i liturgijskih tekstova. Najstariji i najsvetiji deo su Gathas — himne koje se pripisuju samom Zaratustri, pisane u arhajskom iranskom jeziku.

Mani je bio dobro upoznat sa zoroastrizmom — živeo je u Persiji gde je mazdaizam bio državna religija. Ali nije ga prosto kopirao. Manijev sistem je sinkretistički — uzima dualizam iz zoroastrizma, kosmologiju iz gnosticizma, etiku delimično iz budizma, i mesijansku figuru spasitelja iz hrišćanstva. Mani je sebe video kao onoga koji sintetiše sve ove tradicije u finalnu, potpunu objavu.

Razlika između zoroastrizma i manihejstva je važna: u zoroastrizmu, materijalni svet nije loš po sebi — stvorio ga je Ahura Mazda, i on je dobro bojno polje. Asketizam nije ideal. Manihejstvo ide dalje i proglašava samu materiju za domenu tame, što je bliže gnostičkim idejama.

Gnosticizam — zarobljena svetlost i lažni bog

Gnosticizam nije jedna religija. To je struja mišljenja koja se pojavljuje u prvim vekovima nove ere, preklapa se sa ranim hrišćanstvom, i deli sa manihejstvom neke temeljne pretpostavke — ali ide svojstvenim putem.

Reč dolazi od grčkog gnosis — znanje. Ali nije znanje u smislu nauke ili logike. Gnosis je tajno, direktno, unutrašnje znanje o prirodi stvarnosti — znanje koje oslobađa.

Centralna gnostička ideja: materijalni svet nije stvorio vrhovno dobro božanstvo, nego niže, nesavršeno ili čak zlo biće. U čoveku je zarobljena božanska iskra koja tome ne pripada, i koja može biti oslobođena kroz tajno znanje.

Na vrhu gnostičke kosmologije nalazi se Pleroma — Punina, savršeni duhovni svet u kome prebiva pravo, transcendentno božanstvo. Iz Plerome emaniraju božanska bića — Eoni. Zatim dolazi katastrofa: jedan od Eona, Sofija (Mudrost), pada iz Plerome — u nekim verzijama od prevelike želje da spozna Oca, u drugim od greške ili arogancije. Iz njenog pada nastaje Demiurg — graditelj, koji stvara materijalni svet.

I tu je ključna gnostička teza: Demiurg nije vrhovno božanstvo. On je niži, nesavršen, ponekad ignorantan, ponekad zloban. On misli da je jedini bog — ali ne zna za Pleromu iznad sebe. U mnogim gnostičkim sistemima, Demiurg je direktno poistovećen sa Bogom Starog zaveta — Jahveom. Ljubomorni bog koji zabranjuje znanje, koji zapoveda rat i ubijanje, koji je ograničen i osvetoljubiv.

Materijalni svet koji je Demiurg napravio je tamnica. Ali u čoveku je zarobljena božanska iskra koja potiče iz Plerome — i cilj je osloboditi je i vratiti.

Gnostički tekstovi pronađeni 1945. u Nag Hamadiju u Egiptu — 52 koptska teksta sakrivena verovatno u četvrtom veku, kada je crkva počela da ih uništava — potpuno su promenili razumevanje ranog hrišćanstva. Među njima su Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje po Filipu i Tajna knjiga Jovanova. Ovi tekstovi pokazuju koliko je raznovrsno i unutrašnje konfliktno bilo rano hrišćanstvo pre nego što je ortodoksija pobedila.

Gnosticizam i manihejstvo nisu isto — ali dele temelj: materija je loša, božanska iskra je zarobljena, oslobođenje je cilj. Razlika je u kosmološkim detaljima i u tome šta tačno znači oslobođenje.

Povratak Aristotela — okidač za sholastiku

Dok zapadna Evropa prolazi kroz vekove intelektualne oskudice, arapski svet radi nešto sasvim drugo. Od osmog do desetog veka, u okviru velikog prevodilačkog pokreta koncentrisanog naročito u Bagdadu, prevode se grčki tekstovi na arapski: Aristotel, Platon, Galen, Euklid, Ptolemej. Važno je naglasiti: Arapi nisu samo čuvali ove tekstove. Komentarisali su ih, razvijali, i uključili u sopstvenu filozofsku i naučnu tradiciju.

Dvojica su posebno ključna za razumevanje onoga što sledi.

Avicena (Ibn Sina, 980–1037) — persijski lekar i filozof, autor ogromnih komentara na Aristotela. Njegova distinkcija između esencije i egzistencije — između toga šta nešto jeste i toga da li nešto postoji — biće jedan od temelja sholastičke metafizike. Avicena pokušava da uskladi Aristotela sa islamom, i u toj napetosti razvija pojmove koji će imati dalekosežan uticaj.

Averoes (Ibn Rušd, 1126–1198) — špansko-arapski filozof iz Kordobe. Toliko pedantan komentator Aristotela da su ga sholastičari zvali prosto Commentator, bez daljeg imenovanja. Averoes tvrdi da Aristotel predstavlja vrhunac ljudskog razuma i da se može čitati gotovo doslovno. Ovo je bila filozofska bomba za hrišćanske teologe — jer Aristotel na nekim mestima direktno protivreči Bibliji.

U dvanaestom veku, kroz Španiju (Toledo kao centar prevođenja) i Siciliju, latinskom svetu počinju da stižu Aristotelovi spisi. Najpre Organon — logička dela koja su delomično već bila poznata. Zatim dolaze eksplozivnija dela: Fizika, Metafizika, O duši, Nikomahova etika i Politika.

Zašto je ovo bio problem? Zato što Aristotel nije hrišćanski mislilac. Kod njega svet može izgledati večan — a Biblija kaže da ga je Bog stvorio. Aristotel nema personalnog Boga koji se brine o čoveku. Razum može mnogo toga objasniti bez pozivanja na otkrovenje. Crkva pokušava da zabrani predavanje nekih Aristotelovih dela — 1210. i 1215. na Pariškom univerzitetu — ali bezuspešno. Aristotel je bio previše dobar da bi bio ignorisan.

Odgovor na ovaj izazov je sholastika.

Šta je sholastika i kako funkcioniše

Reč dolazi od latinskog schola — škola. Sholastičari su bili magistri, učitelji na katedralskim školama i prvim univerzitetima. Sholastika nije jedna doktrina — to je metod mišljenja, podučavanja i pisanja. Njen centralni cilj: pokazati da ono u šta hrišćanin veruje nije iracionalno, da se može braniti razumom, i da je antička filozofija —pre svega Aristotel — kompatibilna sa hrišćanskim otkrovenjem.

Metod sholastike počiva na quaestio — pitanju. Sholastički tekst nije esej koji iznosi stav. Počinje pitanjem: da li Bog postoji? Da li je duša besmrtna? Da li zakon mora biti pravedan? Tipična struktura izgleda ovako: Utrum — formulacija pitanja. Videtur quod non — izgleda da odgovor nije potvrdan, i navode se prigovori, autoritetni citati koji idu protiv teze. Zatim Sed contra — ali s druge strane, navodi se argument ili autoritet koji ide za tezom. Potom Respondeo dicendum — odgovaram i kažem, što je glavni autorski odgovor, razrada argumenta. Na kraju Ad primum, ad secundum — pobijanje svakog prigovora posebno.

Ovaj metod je genijalan u svojoj intelektualnoj strogosti. Nije dovoljno reći šta misliš. Moraš formulisati pitanje, razumeti suprotne argumente, navesti autoritete, dati sopstveni odgovor, i odgovoriti na svaki prigovor pojedinačno.

Disputatio je živa, usmena verzija quaestia — formalna akademska debata koja je bila centralna pedagoška metoda na srednjovekovnim univerzitetima. Magister predsedava i na kraju daje determinatio — konačan odgovor. Postojale su i quodlibetalne disputacije — javne debate gde je publika mogla da postavi bilo koje pitanje, a magister morao da odgovori. To je bio svojevrsni intelektualni performans.

Ključne figure — od Anselma do Okama

Anselmo Kenterberijski (1033–1109) smatra se ocem sholastike, iako još uvek stoji čvrsto u avgustinskoj tradiciji. Njegova fides quaerens intellectum nije poziv na slepu veru — to je program: verujem, i sada pokušavam da razumem šta to verovanje znači. Najpoznatiji je po ontološkom argumentu za postojanje Boga, iznetom u Proslogionu. Argument ide ovako: Bog je definisan kao ono od čega se ništa veće ne može zamisliti. Čak i ateista razume ovaj pojam — dakle, Bog postoji u razumu. Ali postojanje u stvarnosti je veće od postojanja samo u razumu. Dakle, ako Bog postoji samo u razumu, moglo bi se zamisliti nešto veće od njega — što je protivrečnost sa definicijom. Zaključak: Bog mora postojati i u stvarnosti. Monah Gaunilo odmah odgovara: isto tako bih mogao zamisliti savršeno ostrvo i dokazati da postoji. Kant uništava argument mnogo vekova kasnije: postojanje nije predikat — ne možeš izvući egzistenciju iz pojma.

Petar Abelar (1079–1142) jedan je od najbriljoantnijih i najtragičnijih likova čitave sholastike. Njegovo delo Sic et Non skuplja 158 filozofsko-teoloških pitanja i uz svako stavlja suprotstavljena mišljenja crkvenih otaca — bez razrešenja. Cilj: naučiti studente da misle kroz kontradikcije, ne da ih izbegavaju. Abelar je revolucionaran jer uvodi ideju da se autoriteti moraju tumačiti, razlikovati i racionalno uskladiti — a ne slepo prihvatati. Njegova životna drama — ljubav prema Heloizi, kastracija od strane njenog ujaka Fulbera, monašenje oboje —daje mu gotovo romantičarski lik u kulturnoj memoriji Zapada.

Albert Veliki (oko 1200–1280) bio je učitelj Tome Akvinskog i prvi veliki hrišćanski mislilac koji je sistematski parafrazirao i komentarisao gotovo celokupnog Aristotela. Rekao je nešto tada smelo: naš zadatak je da Aristotela učinimo razumljivim Latinima. Bavio se i prirodnim naukama — botanika, zoologija, mineralogija.

Toma Akvinski (1225–1274) je kulminacija sholastike. Dominikanski fratar, student Alberta Velikog. Zvali su ga Nijemi vo zbog tišine i krupnog tela. Albert je rekao: taj nijemi vo će jednom zamuknuti ceo svet. Suma teologije — jedan od najvećih filozofsko-teoloških sistema ikad — ostala je nedovršena. Toma je prestao da piše nekoliko meseci pre smrti, rekavši da mu se sve što je napisao čini kao slama u poređenju s onim što je doživeo u molitvi.

Tomina osnovna teza: istina je jedna, i razum i vera ne mogu stvarno protivrečiti. Ako deluju u sukobu, pogrešno smo razumeli jedno od ta dva. On pravi fundamentalnu distinkciju: vera pokriva istine koje se znaju otkrovenjem — Trojstvo, Utjelovljenje — a razum pokriva istine dostupne prirodnom umu — postojanje Boga, prirodni zakon, etika. Ove dve sfere su komplementarne, ne suprotstavljene.

Pet puteva su Tomini argumenti za postojanje Boga. Argument pokreta: sve što se kreće pokrenuto je nečim drugim, niz pokretača ne može ići u beskonačnost, dakle mora postojati prvi nepokrenuti pokretač. Argument uzročnosti: svaki efekat ima uzrok, niz uzroka ne može biti beskonačan, mora postojati prvi uzrok koji sam nije uzrokovan. Argument nužnosti: sve što postoji u svetu je kontingentno — moglo je da ne postoji. Ako je sve kontingentno, moguće je da ništa ne postoji. A ako je ništa ikad postojalo, ništa ne bi ni nastalo. Dakle mora postojati nešto nužno. Argument stupnjeva savršenstva: vidimo da stvari imaju različite stepene dobra, istine, plemenitosti — ovi stepeni podrazumevaju maksimum, ono što je savršeno. Teleološki argument: stvari u prirodi koje nemaju razum ponašaju se svrhovito. Ono što ne razmišlja ne može težiti cilju osim ako ga neko ne usmeri. Mora postojati inteligentno biće koje sve usmerava ka cilju.

Duns Skot (1266–1308), zvani Doctor Subtilis, razvija neke od najtanijih distinkcija u čitavoj sholastičkoj tradiciji. Posebno je važna njegova ideja haecceitas — “ovakosti” ili “ovosti” — principa individuacije koji čini ovu konkretnu stvar baš ovom a ne drugom. Nije materija ono što individualizuje, kao kod Tome, nego neka pozitivna individualna forma. Ako Toma naglašava sklad razuma i kosmičkog poretka, Skot više naglašava Božiju slobodu i individualnost.

Viljem Okam (oko 1287–1347) je franjevac koji razara sholastiku iznutra. Njegova Okamova britva — entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, bića ne treba množiti bez nužde — jeste i danas fundamentalni metodološki princip. Ako možeš nešto objasniti jednostavnije, komplikovanije objašnjenje je loše. Okamov nominalizam kaže: u stvarnosti postoje samo pojedinačne stvari. Opšti pojmovi su samo nazivi koje koristimo da grupišemo slične individualne stvari. Posledica po teologiju je radikalna: ako Bog nije vezan nikakvim racionalnim nužnostima, teologija ne može biti nauka u aristotelovskom smislu. Vera i razum se radikalno razdvajaju. Okam otvara put ka reformaciji — Luter ga je visoko cenio — i indirektno ka empirizmu.

Debata o univerzalijama — da li “čovečnost” postoji

Debata o univerzalijama je možda centralni filozofski problem čitave sholastike, ali njeni koreni sežu do Platona i Aristotela.

Pitanje je prosto formulisano a duboko po implikacijama: da li opšti pojmovi — čovek, pravda, crveno, dobro — imaju realno postojanje, ili su to samo reči?

U svakodnevnom životu koristimo opšte pojmove neprestano. Kažemo: čovek je smrtan. Ali u stvarnosti nikada ne srećemo čoveka uopšte — srećemo Petra, Marka, Anu. Šta je onda “čovek”? Da li je to realna suština koja postoji negde nezavisno od pojedinačnih ljudi, ili je samo ime koje dajemo grupi sličnih bića?

Realizam kaže da univerzalije postoje realno, nezavisno od pojedinačnih stvari. Postoji ideja čovečnosti, a pojedinačni ljudi su njene instance. Ovo je platonistička pozicija. Nominalizam kaže: postoje samo pojedinačne stvari. Čovečnost ne postoji kao posebna realnost — postoje Petar i Marko, a mi im zbog sličnosti dajemo isto ime. Od latinskog nomen — ime. Konceptualizam je srednja pozicija: univerzalije ne postoje kao posebne stvari izvan uma, ali nisu ni puke reči. To su mentalni koncepti zasnovani na realnim sličnostima između stvari.

Zašto je ovo teološki važno? Jer ako govoriš o jednoj božanskoj suštini i tri osobe u Trojstvu, moraš imati preciznu metafiziku opšteg i pojedinačnog. Ako su univerzalije samo reči, možeš doći do pozicije da “božanska suština” ne označava ništa realno — a to je jeres. Ako su previše realne, možeš doći do tripoliteizma — tri boga. Svaka pozicija u debati o univerzalijama ima direktne teološke posledice.

Ključni pojmovi — pojmovni aparat koji i danas koristimo

Supstancija i akcidencija: Supstancija je ono što nešto jeste u sebi. Akcidencija je osobina koja se može menjati a da supstancija ostaje — visina, boja, težina. Važnost za teologiju: u euharistijskoj transupstancijaciji, hleb i vino menjaju supstanciju ali zadržavaju akcidencije.

Forma i materija (hilemorfizam): Svaka fizička stvar sastoji se od materije — od čega je — i forme — ono što je čini onim što jeste. Statua je mermerna materija i forma statue. Čovek je biološka materija i racionalna forma, duša. Bog kod Tome je čista forma bezmaterije — actus purus.

Potencija i akt: Drvo je u potenciji stolica. Kada postane stolica, to je u aktu. Bog je čist akt — nema u sebi nikakve neostvarene potencije. Potpuno ostvareno biće, bez manjka, bez promene.

Prirodni zakon (lex naturalis): Postoji moralni zakon ugrađen u samu prirodu stvari i dostupan razumu bez otkrovenja. Svako ljudsko biće, samo razumom, može doći do osnovnih moralnih istina. Ovo je osnov moderne teorije prirodnog prava.

Esencija i egzistencija: Esencija je šta nešto jeste; egzistencija je da nešto jeste. Možeš razumeti šta je jednorog — ali iz toga ne sledi da postoji. U svim stvorenim stvarima esencija i egzistencija su realno različite. Samo u Bogu se poklapaju — Bog nije biće koje ima postojanje, Bog jeste samo postojanje. Toma koristi izraz ipsum esse subsistens — samo-bivstvovanje.

Kritike i nasledstvo — šta je ostalo

Humanisti petnaestog i šesnaestog veka napadaju sholastiku sa više strana. Previše je formalna i tehnička, latinski joj je barbarizovan, previše je zatvorena u univerzitetske formule. Erazmo i Loren Vala žele povratak izvorima — ad fontes — direktno čitanje Biblije na izvornim jezicima, direktno čitanje antičkih autora, bavljenje filologijom i istorijskim kontekstom. Poznata karikatura o tome koliko anđela staje na vrh igle verovatno nije nikad bila stvarna tema ozbiljne rasprave, ali savršeno ilustruje prigovor: previše apstraktna, besplodna spekulacija.

Frensis Bekon i naučna revolucija sedamnaestog veka dodaju: sholastika ništa ne otkriva o svetu jer se bavi rečima, ne stvarima. Dedukcija iz principa ne zamenjuje posmatranje i eksperiment. Ipak, sholastika je stvorila pojmovni aparat koji i danas prožima zapadnu filozofiju, teologiju i pravo. Bez distinkcija koje je razvila — supstancija i akcidencija, forma i materija, potencija i akt, esencija i egzistencija, prirodni zakon — ne razumeš veliki deo onoga što je Zapad mislio posle nje. Razvila je akademski metod — sistematsko argumentovanje, komentarisanje tekstova, odgovaranje na prigovore, precizno definisanje pojmova — koji je preteča modernog akademskog rada.

U devetnaestom veku dolazi do obnove sholastike, naročito tomizma. Papa Lav XIII enciklikom Aeterni Patris 1879. proglašava Tomu Akvinskog za zvaničnog filozofa Crkve. Cilj: obnoviti katoličku filozofiju i odgovoriti modernizmu, materijalizmu i skepticizmu. Filozofi poput Ežena Žilsona i Žaka Maritena razvijaju tomizam kao živu filozofsku opciju — ne kao muzejski eksponat nego kao aktivan intelektualni program.

Kuda vodi sve ovo

Ono što je zajedničko svim tradicijama koje smo prošli — manihejstvo, gnosticizam, zoroastrizam, neoplatonizam, sholastika — jeste pokušaj da se odgovori na jedno te isto pitanje: odakle zlo, i šta čovek sme da se nada?

Manihejstvo kaže: postoje dve sile, i ti si zarobljeni između njih. Neoplatonizam kaže: duša je pala u materiju, ali može se vratiti. Gnosticizam kaže: svet je tamnica lažnog boga, ali u tebi postoji iskra koja ovde ne pripada. Avgustin kaže: zlo nije realno biće nego odsustvo dobra, i čak i pad je deo providnosti. Sholastika kaže: razum i vera nisu neprijatelji — i filozofija može pomoći veri da se artikuliše precizno i branljivo.

Svaka od ovih pozicija je odgovor na isti problem. I svaka plaća određenu intelektualnu cenu. Manihejstvo dobija logično objašnjenje zla, ali gubi svemoćnog Boga. Privatio boni čuva Božiju svemoć, ali nekome ko je izgubio dete u ratu zvuči kao eufemizam. Sholastika gradi impresivan racionalni sistem, ali sistem može postati gvozdeni kavez koji isključuje sve što u njega ne staje.

Ono što čini ove tradicije vrednim čitanja nije to što su dale konačne odgovore. Vredne su jer su pitale prava pitanja — i jer su to radile s izuzetnom ozbiljnošću.