Roditeljstvo nije ekonomski ugovor,već etička obaveza.

Neretko se u svakodnevnici susrećemo sa odnosom roditelj–dete koji počiva na emocionalnim ucenama i čiji su stubovi sačinjeni od krivice, griže savesti, osećaja neprihvaćenosti i indoktrinisanog osećaja da nekome nešto dugujemo.

U prenesenom značenju ovo znači da je sama apostaza fragilna i da se na njoj ne da graditi neki zdrav i funkcionalan odnos.

Naime, pre nego što dublje seciram ovu vrstu odnosa, želeo bih da uvertiru za ovakav tekst potkrepim citatom poznatog psihoterapeuta i psihijatra Irvina Jaloma, koji je ovaj odnos opisao na sledeći način:

„Ne rađajte decu dok ne budete spremni da budete stvaraoci i da stvarate stvaraoce. Pogrešno je rađati decu iz potrebe, koristiti decu za ispunjavanje sopstvene usamljenosti, proizvoditi kopije sebe kako bismo sebi obezbedili svrhu. Pogrešno je tražiti besmrtnost sejući svoje seme u budućnost, kao da će ono zadržati vašu svest.“

Tekst je pisan sa empirijskog aspekta, dok takođe prepoznaje postojanje a priori i a posteriori elemenata, stoga ću se konkretno fokusirati na Srbiju i manje sredine gde je ovakav odnos skoro pa normalizovan.

Iako ću u tekstu često koristiti imenice ženskog roda, izrazi se odnose na oba pola.

⸻

Primeri iz svakodnevnice

Sigurno ste nekada na ulici ili u javnom prevozu kao slučajan prolaznik čuli reči poput:

• „Ja sam te rodila, ja ću te ubiti.“

• „Nosila sam te devet meseci u stomaku i to mi je hvala.“

• „Život sam ti dala, a ti mi ovako vraćaš.“

Iako će većina ljudi na ove opscene izraze gledati kao na deo našeg vernakularnog govora (tipično balkanski) ili kao šalu, zapravo je pozadina mnogo ozbiljnija i može predstavljati predispoziciju za razvijanje mnogih psihičkih poremećaja kod dece.

U kontekstu „dece“ ne podrazumeva se određena populacija, jer, prema mom mišljenju, prevalenca ovog odnosa podjednako je prisutna kako među adolescentima, tako i kod odraslih.

Naizgled trivijalni izrazi poput „Ja sam te rodila i ja ću te ubiti“ nose određenu emocionalnu težinu, prvenstveno zato što dolaze od roditelja koji bi trebali da budu naš oslonac, podrška i nepresušan izvor ljubavi i pažnje, a ne neko ko bi nam potencijalno „oduzeo“ život zbog nečega što je u njihovim očima percipirano kao loše ili pogrešno. Iako je pitanje da li bi to neko stvarno uradio, sama ideja o tome ukazuje na mogućnost da se tako nešto dogodi.

Takođe, vrlo česti izrazi poput „Nosila sam te u stomaku devet meseci i ovo mi je hvala“ stvaraju kod dece osećaj krivice i griže savesti i mogu biti podloga za razvoj kompleksa niže vrednosti kao i niske asertivnosti u budućnosti. Ovo znači da deca mogu da razviju osećaj da koliko god se trudila nikada nije dovoljno i da ona zapravo nisu vredna. Vrlo bitna stvar koju bih želeo da naglasim je da je rađanje deteta odluka, a ne obaveza. U Srbiji, među stotinama pogrešnih narativa, mesto zauzima amorfni narativ koji kaže da, ukoliko nemaš dete, nisi ništa značajno postigao u životu, kao i da, ukoliko nemaš dete, tvoj život nema istinski smisao. Ovo znači da se veliki broj ljudi odlučuje na osnivanje porodice kako bi kompletirali svoj „portfelio“ društvenih očekivanja i uklopili se u kalup koji je postavila okolina, radije nego da osnuju porodicu iz želje i ljubavi prema deci.

Niko od nas nije tražio da se rodi. Dakle, ako ste se odlučili na osnivanje porodice, prihvatili ste sve obaveze koje dolaze s detetom, jer ste odlučili da dovedete nekoga na ovaj svet bez njegovog pristanka. To je ekvivalentno kao kada se odlučimo da udomimo ljubimca ili zasadimo biljku; mi ih dovodimo u naše okruženje i odgovorni smo za njihovu brigu. U stvari, roditelji duguju sve svojoj deci, dok deca ne duguju ništa roditeljima. Ovo se odnosi na situacije kada roditelji očekuju od svoje dece da ispunjavaju njihove zahteve, želje, da upišu baš onaj fakultet koji roditelji žele, da izaberu baš onog partnera kojeg roditelji žele, da rade onaj posao za koji roditelji smatraju da je adekvatan i da budu tu uz njih, dostupni za njih kada odrastu, kao vrsta kompenzacije za ono što su oni uradili za njih tokom odrastanja, a što deca od njih nisu tražila.

⸻

Oduzimanje slobode izbora

Kada je reč o formalnoj edukaciji, među studentima neretko ćete čuti kako oni zapravo ne žele da studiraju određeni fakultet ili smer, već kako su ih roditelji naterali da ga upišu i pohađaju. Ovo je ozbiljan problem gde se deci uskraćuje pravo na izbor i željenu edukaciju radi roditeljskog zadovoljstva i neostvarenih snova. U nekim slučajevima roditelji su bez formalnog obrazovanja i u deci vide neostvarene verzije sebe iz prošlosti, dok u drugim slučajevima su to eminentni profesori, lekari, inženjeri, koji smatraju da je ono što je dobro za njih dobro i za decu, kao i da ugled porodice mora da se održi.

Pogotovo u manjim mestima roditelji koriste uspeh dece kao argument u raspravama sa komšijama ili rođacima, konstantno upoređujući ko je od dece ostvario ili postigao više. U takvim trenucima, ukoliko nešto ne uklapa u roditeljski plan, roditelji su skloni da izgovaraju stvari poput „Ti si sramota za našu porodicu, a toliko smo uložili u tebe“ ili „Pogledaj šta komšije pričaju o nama“. U oba slučaja se zanemaruju osećanja i sloboda deteta i na dete se gleda kao na neku vrstu investicije ili inventara u koji se ulaže kapital da bi se kasnije ostvario profit.

Edukacija je bitan i krucijalan korak ka sazrevanju individue i često je odskočna daska za bolju i srećniju budućnost, stoga izbor treba da bude isključivo na detetu – da pronađe ono što ga ispunjava i čime želi da se bavi, ako uopšte želi da se formalno obrazuje. Roditelji koriste decu kao sredstvo i pokazatelj koliko su oni zapravo postigli, iako u praksi nemaju veze sa uspehom dece.

Deca koja ne žele da se edukuju u velikom broju slučajeva bivaju ucenjena od strane roditelja da će biti izbačena iz kuće ili da će zauvek prekinuti kontakt sa njima, što deci stvara ogroman pritisak, strah i napetost. Krucijalni problem je to što se roditelji ne fokusiraju na osećanja, sreću, potrebe i želje svoje dece, već na očekivanja okoline i ispunjenje sopstvenih neostvarenih želja iz prošlosti. Često su roditelji u zabludi da samo oni mogu da znaju šta je najbolje za njihovo dete i sebi daju uloge protagonista u velikom broju situacija koje se tiču dečjeg života, potpuno zanemarujući izbore i potrebe deteta.

Pored prisiljavanja na određenu edukaciju, postoje roditelji koji fizički eksploatišu svoju decu, primoravajući ih na kuluk, radove na selu, fizički iscrpljujuće poslove, kopanje, vuču drva, gradnju kuće itd. Ovo se često dešava u ruralnim mestima, gde se deci uskraćuje pravo na socijalizaciju i generalno slobodnu volju kako bi davali doprinos imanju ili porodici. Od njih se očekuje da ceo svoj život provedu na selu i postanu glava kuće, ožene se ili udaju za partnera kojeg porodica izabere ili smatra da je adekvatan za potomstvo na osnovu kastinskih i socijalnih normi.

Na želju deteta da se osamostali, postane arbitrarno i započne sopstveni život van ovog kalupa, porodica reaguje kroz niz intenzivnih rapsusa, agresivnog i pretećeg ponašanja, emocionalnih ucena, a mogu se javiti i pretnje samoubistvom ili ubistvom. Drugim rečima, deca nemaju pravo na izbor, uskraćena im je svaka sloboda i funkcionišu kao pritvorenici u logorima.

Važno je napomenuti da se situacija može razlikovati unutar svake zemlje i zajednice, te da se mnoge zajednice i zemlje polako menjaju ka većoj slobodi izbora i prava pojedinaca, naročito pod uticajem globalizacije i edukacije. Takođe, postoje mnogi zakoni i organizacije koje se bore protiv prisilnih brakova i za prava žena i dece, ali tradicija i društveni pritisci mogu biti vrlo jaki i teški za prevazilaženje. Pored Srbije, države koje praktikuju slične načine života su Indija, Peru, Etiopija, Nigerija i druge.

⸻

Psihološke posledice

Roditeljsko nasilje, ograničavanje i iskorišćavanje mogu dovesti do razvoja različitih psiholoških poremećaja kod dece i adolescenata.

Temelji ličnosti često se postavljaju u detinjstvu, kada su roditelji prvi ljudi sa kojima dolazimo u kontakt i od kojih učimo osnovne obrasce ponašanja. Početne interakcije s roditeljima oblikuju našu sliku o svetu i o sebi. Ako su roditelji pokazivali negativne obrasce ponašanja, kao što su agresija, nedostatak pažnje ili nepouzdane emocionalne reakcije, to može imati dugoročne posledice na razvoj ličnosti deteta.

Poremećaji koji mogu nastati kao posledice takvih iskustava:

• Poremećaji raspoloženja: depresija, bipolarni poremećaj.

• Anksiozni poremećaji: generalizovani anksiozni poremećaj (GAP), panični poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

• Poremećaji ličnosti: granični poremećaj ličnosti, narcistički poremećaj ličnosti.

• Poremećaji u ishrani: anoreksija nervoza, bulimija nervoza.

• Poremećaji ponašanja: opozicioni prkosni poremećaj, antisocijalno ponašanje.

• Poremećaji socijalne funkcionalnosti: socijalna anksioznost, poremećaj kontrole impulsa.

Ovi poremećaji se ne pojavljuju nužno kod svih osoba koje su doživele roditeljsko nasilje ili iskorišćavanje, ali su značajno povezani sa takvim iskustvima. Rano prepoznavanje i pravilan tretman mogu pomoći u ublažavanju posledica i pružiti potrebnu podršku za decu i adolescente koji su doživeli ove traume.

⸻

Maslovljeva teorija

U Maslovljevoj teoriji hijerarhije ljudskih potreba detaljno je opisana potreba za sigurnošću (koja podrazumeva bezbednost, tj. da osoba ne trpi nasilje), potreba za pripadnošću (skladni porodični odnosi i podrška porodice), kao i potreba za samoostvarenjem.

Zanemarivanje bilo koje od ovih potreba vrlo često za posledicu ima neki od gore navedenih psihičkih poremećaja.

U detinjstvu se postavljaju temelji za razvoj ličnosti i, s obzirom na to da su roditelji prvi ljudi sa kojima se socijalizujemo i dolazimo u kontakt, oni igraju presudnu ulogu.

⸻

Zaključak

Roditeljstvo nije ekonomski ugovor, već etička obaveza.

Deca nisu projektovani „dokazi uspeha“, već slobodni pojedinci kojima roditelji duguju ljubav, sigurnost i podršku.

Ilhan Kokor

(tekst nije zamena za psihološku pomoć,napisan je u formi vodiča i namenjen isključivo ljudima koji žele da se bolje upoznaju sa temom.Tekst je informativnog i edukativnog karaktera,za individualne savete uvek se obratite stručnjaku.