Mišel Fuko: Od broda ludaka do psihijatrijske moći

Postoji jedna vrsta znanja koja se predstavlja kao neutralna, kao da samo beleži stvarnost onakvu kakva jeste, bez interesa, bez ideologije, bez istorije. Medicina kaže da opisuje telo. Psihijatrija kaže da opisuje um. Pravo kaže da opisuje pravdu. Modernizam, ta velika intelektualna klima koja je obeležila 19. i 20. vek, verovao je da nauka i razum mogu objektivno da osvetle stvarnost i izgrade bolji svet na čvrstim temeljima istine. Napredak je bio linearan, znanje je bilo neutralno, a institucije su bile samo alati tog napretka.

Postmodernizam dolazi i ruši tu pretpostavku do temelja. Ne postoji neutralno znanje, kaže postmodernizam. Svako znanje nastaje negde, u nekom trenutku, u korist nekoga. Velike priče o napretku, nauci i objektivnoj istini nisu otkrića, one su konstrukcije. I niko to nije pokazao preciznije, konkretnije i ubojitije od Mišela Fukoa.

Ali pre Fukoa, na trenutak, Vitgenštajn.

Ludvig Vitgenštajn je u svojim kasnim radovima razvio ideju koja na prvi pogled deluje trivijalno, a zapravo ruši čitavu jednu tradiciju mišljenja. Značenje reči, kaže Vitgenštajn, nije u tome što reč “označava” neki pojam koji postoji negde u umu ili u prirodi. Značenje je u upotrebi, reč znači ono što znači unutar konkretne prakse, unutar onoga što on naziva jezičkom igrom. Izvučena iz te prakse, reč pluta u vakuumu i počinje da “goni filozofe”, kako on kaže.

Uzmimo reč “lud”. U svakodnevnoj upotrebi znamo šta ona znači, neko se ponaša neočekivano, izlazi van okvira onoga što smatramo normalnim. Ali kada psihijatrija uzme tu reč i počne da je definiše, klasifikuje, dijagnostikuje, ona je izvlači iz svakodnevne jezičke igre i stavlja je unutar sasvim druge: medicinske, institucionalne, pravne. I u toj novoj jezičkoj igri, “lud” više ne znači isto što je značilo pre. Znači nešto što lekar definiše, što dijagnostički priručnik beleži, što sud uzima u obzir. Vitgenštajn bi rekao: nije se promenila priroda stvari, promenila se igra. Fuko bi dodao: a ko kontroliše igru, kontroliše stvarnost.

I tu počinje prava priča.

Srednji vek, gradovi severne Evrope. Čovek koji čuje glasove, govori nerazumljivo, ne funkcioniše u svakodnevnom životu, ne zatvara se, ne leči, ne dijagnostikuje. Gradovi su ih ponekad bukvalno stavljali na brodove i slali niz reku do sledećeg grada. Taj grad bi ih pustio da prošetaju, pa ih ponovo ukrcao i poslao dalje. Kružili su tako, negde između isključenosti i slobode, bez lekara nad sobom, bez dijagnoze, bez institucije koja bi odlučila šta su i šta treba da im se desi.

Fuko tu sliku ne uzima kao dokaz primitivnosti srednjeg veka. Uzima je kao dokaz da ludilo tada nije imalo medicinski status. Bilo je socijalna kategorija sa ambivalentnim nabojem, ludak je bio na granici društva, ali nije bio zatvoren unutar sistema koji ga definiše. Štaviše, u književnosti i filozofiji tog doba ludak često govori istine koje razumni ne smeju izgovoriti. Erazmo Roterdamski celu jednu knjigu, Pohvalu ludosti, daje Ludosti da drži govor, i Ludost u njoj pobeđuje u svakoj raspravi sa filozofima, teolozima i vladarima. Ludilo u renesansi nosi neku vrstu mračne mudrosti, bliskost sa onim što razum ne može dosegnuti. Ono nije bolest, ono je druga vrsta istine.

Onda dolazi 17. vek i sve se menja, naglo i brutalno.

Godine 1656. u Parizu se osniva Hôpital Général. U prvim mesecima rada u njega biva zatvoreno oko jedan posto celokupnog stanovništva Pariza. Taj podatak sam po sebi razara svaku medicinsku interpretaciju, nije moglo biti toliko bolesnih. Unutra su bili siromasi, skitnice, nezaposleni, prostitutke, kriminalci i “ludi”, svi zajedno, bez medicinskog osoblja, bez lečenja, bez dijagnoza. Čuvari, ne doktori. Ista institucija se u narednim decenijama replicira širom Evrope.

Fuko pita: šta se ovde zapravo desilo? Odgovor nije medicinski, odgovor je ekonomski i moralni. Društvo koje se industrijalizuje, koje počinje da gradi kapitalizam na temeljima discipline i produktivnosti, ne toleriše neproduktivnost. Ko ne radi, ko smeta, ko se ne uklapa u novi poredak rada i reda, zatvara se. Svi zajedno, bez razlike. Siromah i ludak dele istu ćeliju ne zato što imaju istu bolest, već zato što dele isti greh, ne uklapaju se u ekonomsku logiku novog doba. Ludilo u tom trenutku nije medicinski problem. To je moralni neuspeh, ekonomska pretnja, socijalni poremećaj koji treba skloniti s očiju.

Psihijatrija kao struka još ne postoji. Postoji samo zatvaranje.

Tek krajem 18. veka dolazi ono što se u istoriji medicine priča kao veliki humanistički preokret. Filip Pinel, francuski lekar, dolazi 1793. u parišku ludnicu Bicêtre i naređuje da se skinu lanci sa pacijenata koji su bili bukvalno prikovani za zidove godinama. Ta scena ulazi u udžbenike kao trenutak kada je medicina postala humana, evo čoveka koji je oslobodio luđake od brutalnog tretmana, koji je uveo razum i saosećanje tamo gde je vladala brutalnost, koji je napokon razdvojio ludilo od kriminala i siromaštva i prepoznao ga kao bolest koja zaslužuje lečenje.

Fuko tu scenu čita potpuno drugačije, i upravo tu njegova analiza postaje neugodna na način koji ostaje uz vas.

Pinel nije dao slobodu. Pinel je uveo ono što sam naziva moralnim tretmanom. Pacijent više nije fizički vezan, ali sada mora da sedi nasuprot psihijatra koji ga posmatra, analizira, beleži, klasifikuje i govori mu šta je sa njim. Pacijent mora da internalizuje, da usvoji iznutra, kao svoju sopstvenu istinu, ideju da je bolestan i da mu je autoritet lekara neophodan za njegovo dobro. Fizički lanac je nestao. Zamenjen je psihološkim odnosom zavisnosti u kome lekar ima istovremeno ulogu oca, sudije i naučnika. Spoljašnja prinuda je zamenjena unutrašnjim prihvatanjem.

I to je, kaže Fuko, suptilnija ali dublja forma kontrole. Kada te neko veže lancem, znaš da si zatvoren. Kada te neko ubedi da si bolestan i da mu trebaš, ti sam čuvaš svoj zatvor.

Ključna stvar koju Fuko primećuje u ovom novom psihijatrijskom odnosu je njegova radikalna asimetrija. Lekar posmatra, beleži, klasifikuje, pacijent je objekat tog pogleda, nikada subjekat. Pacijent ne definiše svoju situaciju, to čini lekar. Pacijentovo iskustvo, njegova priča o tome šta oseća i šta misli, ulazi u pregled samo kao simptom koji lekar interpretira, nikada kao ravnopravna verzija stvarnosti. I ta asimetrija nije prirodna ni nužna. Ona nije proistekla iz same prirode ludila ili bolesti. Ona je istorijski konstruisana, institucionalno održavana, i politički korisna.

Isto važi za medicinu uopšte, i to Fuko detaljno razrađuje u Rađanju klinike.

Pre modernog kliničkog pregleda, lekar je u osnovi slušao pacijenta. Pacijent je dolazio, pričao o bolu, opisivao svoje iskustvo, i ta priča je bila centralna za dijagnozu. Lekar je bio interpretator pacijentovog narativa. Onda, tokom 18. veka, medicina razvija anatomiju, patologiju, klinički pregled, počinje da seče leševe, klasifikuje bolesti prema onome što vidi unutar tela, razvija instrumente koji mere i beleže. I u tom procesu se dešava tiha, ali revolucionarna promena: pacijentova priča postaje sporedna. Ono što lekar vidi u telu, na pregledu, na rendgenu, u nalazima krvi, na ultrazvuku, postaje jedina relevantna stvarnost. Telo je objekat znanja, a osoba koja živi u tom telu nekako nestaje u procesu.

Danas to osećamo svakodnevno, toliko da smo prestali da to primećujemo. Ideš kod lekara sa simptomom koji te muči nedeljama, koji ti menja svakodnevni život, koji si pokušavao da opišeš što preciznije. Lekar sedi, gleda ekran, čita nalaze, naručuje ultrazvuk. Ultrazvuk ne pokazuje ništa sporno. Lekar kaže: “Sve je u redu.” I nekako je ta rečenica važnija od svega što si ti upravo rekao. Tvoje iskustvo je postalo nevalidno u trenutku kada instrument nije potvrdio. Fuko bi rekao: to nije tehnički napredak koji je slučajno, kao nuspojava, potisnuo ljudski element iz medicine. To je strukturna logika medicinskog znanja koje je od svog modernog začetka gradilo autoritet na osnovu posmatranja tela, a ne slušanja osobe. Instrument je samo najnoviji oblik tog istog pogleda.

I tu dolazimo do centralne Fukoove teze, one koja sve ovo povezuje u jednu koherentnu sliku.

Znanje nije neutralno. Psihijatrija nije otkrila ludilo kao što astronomija otkriva zvezde, kao nešto što je uvek bilo tu, čekajući da ga neko zabeleži. Psihijatrija je kroz istorijski, politički i institucionalni proces izgradila autoritet da definiše šta je normalno a šta nije. Napisala je dijagnostičke priručnike, ubedila državu da joj da ovlašćenja nad telima i umovima, izgradila bolnice i klinike kao prostore nadzora. To je politički proces prerušen u naučni. I svaki put kada lekar kaže da je neko “lud”, svaki put kada psihijatar postavi dijagnozu, svaki put kada medicina proglasi nečije iskustvo nevalidnim jer ga instrument ne potvrđuje, to nije čisto naučno utvrđivanje činjenica. To je čin moći.

Homoseksualnost je bila u dijagnostičkim priručnicima psihijatrije kao mentalni poremećaj sve do 1973. Nije se promenila priroda čoveka kada su je izbrisali, promenila se politička klima i pritisak društvenih pokreta. Žene su kroz 19. vek dijagnostikovane histerijom kada bi pokazale autonomiju, seksualnost izvan braka ili intelektualne ambicije. Nije se otkrila nova bolest, definisao se nepoželjan društveni tip i dao mu medicinsko ime. U oba slučaja medicina nije bila ogledalo prirode. Bila je instrument normalizacije.

Modernizam je verovao da institucije kao što su medicina, pravo i nauka stoje iznad politike, da su neutralni servisi istine u službi čovečanstva. Fuko je proveo čitav intelektualni život pokazujući, sa preciznošću istoričara i oštrinom filozofa, da je ta neutralnost sama po sebi ideološka konstrukcija. Da iza svakog dijagnostičkog priručnika stoji istorija. Da iza svakog kliničkog pogleda stoji odnos moći. Da iza svakog skidanja lanaca stoji novi, nevidljiviji lanac.

Brod ludaka i dalje plovi. Samo ga više ne vidimo.